Moj životni put od Čubure do Meseca

Ovo je razgovor sa dr Dragoslavom Šiljkom, članom „inostranog kluba” Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), čovekom sa značajnimdostignućima u dve oblasti – sportu kao istaknuti vaterpolista i nauci kao vrhunski inženjer elektrostruke, sa svetskim priznanjima za radove na sistemima automatskog upravljanja i ekspert za teoriju složenih sistema.

Bio je vaterpolista Crvene zvezde, Severa, Jadrana iz Herceg Novog, Partizana i državnog tima Jugoslavije, sa kojim je, kad je imao samo devetnaest godina, na Olimpijskim igrama u Finskoj, u Helsinkiju (1952), osvojio srebrnu medalju.

A desetak godina kasnije je kao saradnik Nase, uz Vernera fon Brauna, Nemca koji se posle rata predao saveznicima, radio na projektu upravljanja raketom „Saturn V” u okviru svemirskog programa „Apolo”. Ova raketa je, nekoliko godina kasnije, ponela prve ljude na Mesec.

Dr Šiljak je od 1964.godine profesor na Univerzitetu Santa Klara u Kaliforniji, a živi u susednom mestu, u Saratogi, sa suprugom Draganom, arhitektom. Imaju dvoje dece: ćerku Anu (39), koja je posle studija ruske istorije na Harvardu otišla da predaje istoriju terorizma na Kvinsuniverzitetu u Kanadi, i sina Matiju (36), elektroinženjera, koji ima svoju privatnu firmu u Silicijumskoj dolini.

Gde ste ugledali svetlost dana?

U Beogradu, na Čuburi, 10. septembra 1933. godine. Tu sam proveo „prvo poluvreme”života. Pred početak Drugog svetskog rata, pošao sam u osnovnu školu„Sveti Sava”. Za vreme rata živeli smo u Beogradu. Grad smo napuštali samo povremeno. Sklanjali smo se od bombardovanja i teškog života u selo Jelenča pored Šapca. Malu maturu sam položio u Šapcu, ali ne u učionici. Polaganje se završilo na livadi izvan grada, jer je u tokurada na pismenom zadatku najavljen prelet savezničkih bombardera preko Šapca.

Čega se sećate iz tog perioda?

Brojanja bombi… Bilo je to u maju 1944. kad smo se zatekli u Beogradu. Sklonili smo se u podrum da se zaštitimo od bombi koje su padale oko kuće kao kiša. Kad smo posle bombardovanja izašli iz podruma videli smo užas… Mnoge kuće u neposrednoj blizini su bile sravnjene sa zemljom, a naša je ostala netaknuta. Mi smo, nekim čudom, ostali živi.

U kakvom okruženju ste živeli?

Odrastao sam u pobožnoj porodici. Otac Dobrilo je završio bogosloviju u Prizrenu, ali se nije zapopio. Nastavio je da studira i opredelio se, kao i majka Ljubica, za obrazovanje slepe i zaostale dece. Čitajući očeve udžbenike zainteresovao sam se, kao gimnazijalac, za filozofiju. Hteo sam, mladalačkom ambicijom, da shvatim – smisao života. A kasnije, u toku studija elektrotehnike, to me je dovelo na tromeđu – filozofije, nauke i religije. Tu se i danas nalazim.

Kad ste se okrenuli sportu?

Bilo je to kad sam imao četrnaest godina. Plivao sam i igrao vaterpolo za omladinski tim Crvene zvezde, koji je promenio ime u Sever. Posle dve godine ušao sam u prvi tim Severa i u državni sastav omladinskog tima za utakmicu protiv Italijana. A 1952. godine, posle velike mature, u Trećoj muškoj gimnaziji izabran sam u sastav nacionalne ekipe za Olimpijske igre u Helsinkiju. I tu smo, bez izgubljene utakmice, osvojili srebrnu medalju. Ove igre su za mene bile čarobne i magične, kao bajka…

Koji sportski detalj posebno pamtite?

I sad se naježim kad se setim dodele srebrnih medalja na Olimpijskim igrama u Helsinkiju. Bio je to, za sve nas, veličanstven događaj. Ali, pamtim i neke sitnije detalje koji su za mene bili dragoceni. Na primer, penale sam izvodio gotovo bez greške. Ali, kao igrač Jadrana dogodilo mi se da u toj situaciji pogodim prečku. Ljut na sebe, udario sam rukom po vodi i mahinalno zažmureo. A kad sam otvorio oči lopta je bila u golu. Šta se dogodilo? Moj saigrač Božidar Stanišić Cikota, koji je bio jedan od najboljih igrača sveta, bio je brz kao mungos. Uspeo je da uhvati odbijenu loptu i da postigne gol! Učinio je ono što sam prethodno morao ja. To je bio mali učinak za Cikotu, ali u tom trenutku veliki za mene. Evo, pamtim ga i sad.    

Kako ste uskladili sport i nauku?

Dolaskom na fakultet nastavio sam isti režim rada, ali na višem nivou. Treninzi su postali duži i teži, a studije sve napornije. Ni sam ne znam kako sam sve to nosio. Odbranio sam diplomski rad temom – sistemi sa automatskim upravljanjem – kod profesora Dušana Mitrovića, koji je bio dragocen stručnjak i izuzetan čovek po svim gledištima na društvo i svet. Ovaj diplomski rad objavio sam 1960. godine u vrhunskom časopisu Američkog instituta za elektrotehniku.

U kom smeru ste tada krenuli?

U istom. Sa uživanjem sam se bavio i naukom i sportom.Te godine sam sa vaterpolo reprezentacijom Jugoslavije otišao na Olimpijske igre u Rim (1960). Ali, nažalost, ostali smo bez medalje. Osvojili smo četvrto mesto. Sledeće godine postao sam prvi magistar elektrotehnike u Jugoslaviji, a najmlađi doktor tehničkih nauka u državi posle dve godine! A mojoj vaterpolo karijeri je došao kraj tek kada sam 1964. godine, kao igrač Partizana, stigao do titule osvajača Kupa evropskih šampiona. Posle toga sam otišao u Ameriku zbog stručnog usavršavanja.

Da li je Amerika bila „drugo poluvreme” vašega života?

Da. Pored predavanja na fakultetu radio sam na problemima upravljanja vasionskih letilica. Prvo na raketi „Saturn V” u Nasa Maršal centru u Alabami, a kasnije na Vasionskoj stanici i komunikacionim satelitima. Čuveni nemački naučnik Verner fon Braun, koji je rukovodio projektom „Apolo”, rekao mi je da sam bio jedina osoba sa „crvenimpasošem”,koja se popela na vrh rakete, stotinu metara od zemlje.

Da li ste pri radu imali sva prava?

U radu da, ali u kretanju ne. Prvih meseci nisam mogao ni u toaletu da idem bez pratnje službe bezbednosti.

Koje su mere rakete „Saturn V”?

Ova raketa, koja je odnela astronaute na oko 400.000 kilometara dug put do Meseca, visoka je kao soliter od 36 spratova i teška više od 3.000 tona. To je najveća i najteža do sada konstruisana raketa. Jedanaest motora na sva tri stepena „Saturna” imaju 200 miliona konjskih snaga. Kada bi sve reke i potoci u Americi u istom trenutku prošli kroz turbine proizveli bi upola manje energije nego samo prvi stepen „Saturna”!

Šta sad radite?

Predajem i dalje na Univerzitetu u Santa Klari i bavim se naučnim radom i istraživanjima u oblasti teorije i numerike složenih dinamičkih sistema. Često držim uvodna predavanja iz ove oblasti na matematičkim kongresima i konferencijama. A bavim se i pitanjima kako povećanje složenosti sistema utiče na njegovu stabilnost. To pitanje leži u osnovi održanja ljudske okoline, ono se nalazi na raskršću – ekologije i ekonomije. Cilj ovog istraživanja je da se sazna ne samo šta je svet već šta on može da – postane.

Koja priznanja imate?

Zbog svih ovih rezultata Srpska akademija nauka i umetnosti me je 1985. izabrala za inostranog člana, a od Instituta za elektrotehniku i elektroniku u Americi dobio sam titulu počasnog doživotnog člana!Dve moje knjige o složenim sistemima vrlo brzo su rasprodate. Prvu knjigu, posle trideset godina od publikovanja, izdavačka kuća „Dover” je preštampala prošle godine u svojoj klasičnoj seriji tekstova iz matematike i tehnike.

A sad Vasuvodim u seriju životnih pitanja...

Šta se u Americi promenilo nabolje, a šta nagore?

Ljudi su postali bolji, a vlade sve gore.

Da li je Amerika, strogo rečeno, radni logor?

Da, ali sa obaveznom zabavom. Organizacija svih vrsta zabava, posle žestokog rada, u Americi je na najvišem nivou. Ali, to ne znači da i oni koji se nalaze u centru te zabave nisu – sami...

U čemu je život u Srbiji lepši nego u Americi?

U Srbiji se ređe srećete sa sobom. Prisna druženja i razgovori svih vrsta daju životu drugi tok. A u Americi to nije slučaj. Usamljenost je ovde pravilo. I zato se, između ostalog, supruga i ja svakog leta vraćamo Beogradu na mesec dana.

Šta je Vaša ideja o savršenoj sreći?

Igrati se sa unukom.

Čega se plašite?

Plašim se dosade. To stanje je depresivno. Ono ubija sve zdrave misli, a može da se ispolji u svim sferama života. Zato svi ljudski odnosi mogu da imaju hiljadu mana sem jedne – ne smeju da budu dosadni.  

Koje svoje vrednostiposebno cenite i razvijate?

Pamćenje. Po svojoj prirodi, pamtim sve kao „slon”. Ali, pamćenje mora da se vežba i neguje. To se čini stalnim čitanjem i učenjem. Jer, zaborav je predvorje smrti.

Šta je dno bede?

To ne postoji.Od bednog uvek ima bedniji.

Koji su Vaši omiljeni pisci?

Alber Kami, Mišel Fuko, Ivo Andrić, Matija Bećković, Žan Bodrijar, Ana Šiljak, moja ćerka, koja svojim knjigama, baziranim na činjenicama, izaziva sve veću pažnju sveta.

Koji su Vaši heroji u stvarnom životu?

Ljudi koji pomažu bespomoćnima.Ne postoji snažniji oblik humanosti od činjenice da ste nekome dali ruku spasa.