Portparol Srpske pravoslavne crkve: I Crkva se pita

Episkop bački dr Irinej,
portparol Srpske pravoslavne crkve

Nekoliko rečenica iz Vaskršnje poslanice Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, upućene sveštenstvu, monaštvu, vernom narodu i svim ljudima dobre volje, izazvalo je, kao što to obično biva, reakciju onih kojima nisu ni upućene.

Da ne bi bilo nedoumice šta je to izazvalo gnev i otkrilo ekstremnu netrpeljivost pojedinaca i grupa prema Crkvi i vrednostima koje ona oličava, a koju neštedimice seju preko Si-En-En afilejt –grupe elektronskih i štampanih medija, ponovićemo ih. Dakle, srpski arhijereji kažu: „Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakonâ koji to nasilje nameću, naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života.

Jevađelski temelji etosa

Na jevanđelskim temeljima smo gradili i izgradili svoj način života, svoj etos, svoj sistem vrednosti, u kome su brak i porodica, zasnovani na ljubavi prema Bogu i na međusobnoj ljubavi, pretpostavka sklada u životu naroda, društva i države”.

Važno je odmah istaći da se Crkva moli Bogu da i ona naša braća i sestre koja i ovim povodom, uz laži i klevete, prema njoj pokazuju netrpeljivost, kao i oni koji od medijâ prave oružja za produbljivanje podelâ u društvu, ne odbace ljubav Božju koja hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine, jer dolazi čas, i već je nastao, kada treba da budu prepoznati kao ljudi ljubavi i istine, a ne kao oni koji svesno stvaraju neslogu i sukobe.

Stoga, sledujući ljubavi Božjoj, nastojaćemo da po ko zna koji put ukažemo na netačnost tezâ i štetnost klevetâ koje oni, duhovno zaslepljeni, plasiraju u javnosti.

Prva teza, koja se odavno ističe, od vremena Lenjinove diktature proleterijata pa nadalje, a posebno ovih dana, načelne je prirode i može se sažeti otprilike ovako: Crkva nema nikakvog prava da učestvuje u javnom životu, pa, naravno, ni u političkom životu države i naroda; o tome ne sme da se oglašava, a i ako se oglasi, to niko ne bi trebalo da uzme u obzir, jer je to, kako tvrde, „mešanje Crkve u politiku”.

Mi, članovi zemaljske Crkve (koji se, istina, u svemu najviše uzdamo u pomoć nebeske Crkve), nismo izopšteni iz društva jer činimo njegovu apsolutnu većinu. Stoga nam zastupnici ovog čisto marksističkog shvatanja, prerušeni u pristalice „zapadnog liberalizma”, ne mogu, barem zasad, oduzeti građanska prava, kao, naravno, ni odgovornost pred zakonom i društvom.

Pravo pretvaraju u monopol

Mi, pravoslavni hrišćani, nemamo ništa protiv toga da i nevladine organizacije, makar koliko članova da imaju, čak i ako nisu osnovane u Srbiji nego su im programi pisani u nekom od međunarodnih centara moći, imaju pravo, pošto im već to zakon ne zabranjuje, da se u javnosti izražavaju i bore za svoje stavove, ali sa indignacijom odbijamo njihovu neskrivenu nameru da to pravo pretvore u monopol, a da svako iskazivanje hrišćanskog mišljenja o nekom važnom narodnom pitanju nazivaju „malignim uticajem Crkve na državu i društvo” ili da istupaju sa još težim i ružnijim klevetama.

Pritom se Crkva nikada ne zalaže za interese bilo koje političke stranke niti pak za svoje partikularne interese, koji bi mogli da ugroze bilo čije druge interese, nego uvek i isključivo za opšte dobro, za zajednicu u celini.

Crkva ne odlučuje o zakonima

Crkva je, naravno, saglasna sa javno izrečenom opaskom da ona ne odlučuje o zakonima, a u konkretnom slučaju se ne bi ni oglašavala da je prilikom donošenja inkiriminisanih odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti uzet u obzir stav Odbora za standardizaciju srpskog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti, stručno mišljenje Matice srpske, stav Nacionalnog prosvetnog saveta i isti takav stav svih šest srbističkih katedri sa svih šest državnih univerziteta u Srbiji.

Svi oni su saglasni da odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti predstavljaju veoma grub oblik nasilja nad srpskim jezikom i njegovom književnojezičkom normom. Pogotovu su svi stručni ljudi bili, a i dalje su, protiv primene takvih odredbi u školskim udžbenicima i u nastavi uopšte. Među stručnjacima iz navedenih institucija ne postoji dilema da li je Zakon protivustavan.

Pre svega, Ustav Republike Srbije ne poznaje kategoriju roda i rodne ravnopravnosti nego, u članu 15, govori o ravnopravnosti žena i muškaraca. Sâmo korišćenje višeznačne reči rod otvara niz nedoumica, koliko o ovom protivustavnom Zakonu, toliko, pa još i više, o Nacionalnoj strategiji za rodnu ravnopravnost, sa akcionim planom za njeno sprovođenje za period 2021–2023. godine, klasičnim totalitarnim dokumentom, koji bi po rigidnosti, netolerantnosti, primitivnom bukvalizmu u literarnom smislu, mogao da posluži za inspiraciju nekom novom Orvelu, a na nivou političke prakse ne bi ga se postideli ni realizatori ideja koje su se između dva svetska rata ostvarivale u pojedinim evropskim državama.

Zaista, upitajmo se svi zajedno, a pozivamo i poslanike Narodne skupštine da se upitaju: kako je moguće da mišljenje i stavovi najvažnijih naučnih autoriteta za srpski jezik u Republici Srbiji ne bude uvaženo? Koja i čija „politička volja” je merodavnija od njih? Zna li se uopšte čije je mišljenje prihvaćeno kada se glasalo za ovakav Zakon, zakon koji vrši nasilje nad srpskim jezikom i nad duhovnošću srpskog naroda, a kao integralni deo projekata takozvane gender-ideologije i politike vrši nasilje nad etosom i načinom života srpskog pravoslavnog naroda.

Klevete na račun patrijarha

I zakonodavcima mora da bude jasno da onima koji su smislili takve apsurdne odredbe nije ni na kraj pameti dobrobit Srpkinjâ, njihova ravnopravnost ili priznavanje mesta u društvu. Jer, rezultat će biti potpuno suprotan, uz stvaranje antagonizama i po ovom pitanju.

Sa žaljenjem ćemo pomenuti direktne bezočne klevete na račun našeg pptrijarha da se on ne zalaže protiv nasilja nad ženama.

Njegova Svetost je više puta o tome govorio, najoštrije osuđujući nasilnike, i isticao da hrišćani, posebno sveštenici, moraju biti spremni da što snažnije i doslednije ličnim primerom svedoče Jevanđelje Hristovo, da pružaju pomoć i utehu žrtvama nasilja i da po mogućstvu učestvuju u prepoznavanju i sprečavanju ovakvih zlodela i izopačenja.

Notorna je činjenica da se naš patrijarh u svakodnevnom životu, lično i preko crkvenih ustanova, zalaže za institucionalno rešavanje položaja žena izloženih nasilju i za striktnije kažnjavanje zlostavljačâ.

Besmisleno bi bilo komentarisati stručnost onih koje Si-En-En afilejt–konglomerat naziva filolozima. Oni, naime, tvrde da se Crkva bori protiv imenicâ ženskog roda. To tvrđenje je toliko nedostojno da ne može biti čak ni smešno. Biće da su takvi „eksperti” i skrojili u Skupštini Republike Srbije izglasani diskriminatorski i protivnarodni zakon o „rodnoj ravnopravnosti”.

Naposletku ističemo da Srpska pravoslavna crkva i njen verni narod neće i ne mogu odustati od zahteva da se protivustavni Zakon o rodnoj ravnopravnosti stavi van snage, a da se, ako je potrebno, donese zakon koji bi, poštujući bogodana različita prizvanja i darove, afirmisao i unapređivao konkretnu jednakost muškaraca i žena.