Moralna posustalost i tačke otpora

Pogled na današnju Srbiju dobronamernog posmatrača ispuniće tugom i žaljenjem. Njena kultura i privreda uveliko su kolonizovane. No, ništa tako jasno ne ukazuje na moralnu posustalost kao ćutanje svih njenih ustanova i velikog dela građana na odricanje njenih upravljačkih elita od Kosova i Metohije.

Srbija je vekovima stvarala sopstvenu, samosvesnu, mitotvornu kulturu. Danas, međutim, posle decenija identitetskih lutanja, svi pozivi da se iznova definiše njen zvanični kulturni obrazac, uobičajen u uređenim društvima, odlaze u prazno. Čak i najosnovnija pitanja, kakvo je uređenje položaja ćirilice i srpskog jezika, ispostavljaju se kao nerešiva. Uprkos svim upozorenjima i obećanjima, u Srbiji i danas postoji „tržište” nebrojenih školskih udžbenika na kojem, u stvari, vlada monopol nemačkih i hrvatskih izdavača. Srbija nema sistemski odgovor na pokušaje revizije istorije srpskog naroda, niti na zatiranje i krađe srpskog kulturnog nasleđa u susednim zemljama. Saga oko pokušaja države da zabrani održavanje „parade ponosa” u Beogradu septembra 2022. završila se tako što je američki ambasador faktički preuzeo kontrolu nad centrom srpske prestonice, posle čega je parada održana.

Dok njena kultura povremeno ipak daje znake života, ekonomija i finansije Srbije u potpunosti su prepuštene stranom kapitalu. Uprkos upozorenjima stručnjaka, privreda Srbije i danas se zasniva na kreditima i „stranim investicijama”, gašenju industrije i poljoprivrede, nebrizi za prava zaposlenih, rasprodaji strateških preduzeća i resursa. Nastojanja da se, u vremenima koja donose sve ozbiljnija iskušenja, država okrene resuverenizaciji privrede, po ugledu na postojeće, uspešne modele, ne nailaze na bilo kakav odziv upravljačkih elita.

Porazi i povlačenja na svim frontovima najvidljiviji su u javnoj i političkoj sferi. U elektronskim medijima nema slobodnog, kompetentnog dijaloga o ključnim temama kakva je, recimo, naša kosovska politika. Umesto toga, prinuđeni smo da gledamo bespoštedne medijske kampanje i linčovanja onih koji se usude da javno kritikuju politiku vlasti i njihovih zapadnih tutora. Naš javni život zatrovan je beskrajnim, gladijatorskim obračunima (koristim priliku da zamolim da prestanu napadi na mog mlađeg kolegu koji je na jednoj televiziji nehotice, možda i zamenivši me sa nekim, izneo niz izmišljotina o mom školovanju na Oksfordu – za razliku od onih koji vode takve kampanje, on očigledno nije imao rđavu nameru).

Kraj prošle godine doneo je niz poraza Srbije na Kosovu i Metohiji. Pošto su srpske vlasti Briselskim sporazumom (2013) pristale na ukidanje srpskih institucija na severu Kosova, prištinska parapolicija (Rosu) okupirala je četiri do juče slobodne, severne srpske opštine. Pokrenut je novi talas lova na kosovske Srbe, sličan najcrnjim, dahijskim vremenima. Podizanje srpskih barikada na severu Kosova završilo se, opet na zahtev Beograda, na neslavan način, bez ispunjavanja ijednog od tri postavljena uslova. U atmosferi opšteg razočaranja, započela je prodaja srpske imovine i napuštanje severa, baš onako kako se odavno događa na jugu Kosova i Metohije. Beograd ne čini ništa da taj proces zaustavi ili umanji njegove štetne posledice.

Usmenim prihvatanjem „Sporazuma o normalizaciji odnosa Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo” (Brisel, 27. 2. 2023) kojim „obe strane” jedna drugoj, pored ostalog, garantuju „dobrosusedske odnose”, „nezavisnost”, „teritorijalni integritet”, pri čemu se ističe se „Srbija neće protiviti pravu Kosova na članstvo u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji”, kao i Aneksa o implementaciji ovog sporazuma (Ohrid, 18. 3. 2023), predsednik republike Aleksandar Vučić je, kako tvrdi niz naših vodećih pravnika, pristao na nezavisnost „Kosova”, prekršio Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 SB UN. Dokazivanja da ovi dokumenti nisu potpisani, beskrajne rasprave o tome šta se zapravo dogodilo u Briselu i Ohridu, tvrdnje da se nužnim popuštanjima „dobija u vremenu”, predstavljaju samo nastavak zbunjivanja i uspavljivanja srpske javnosti, koja traju već celu deceniju. Šta je uopšte cilj dobijanja u vremenu, ukoliko se ono kupuje Kosovom i Metohijom?

Oni koji „ne veruju nikome” i nemaju vremena za rasprave, trebalo bi samo da se okrenu empirijskim činjenicama. Mogu da, jednostavno, odu na Kosovo i Metohiju, kako bi se svojim očima uverili u povlačenje srpskih vlasti iz južne pokrajine, u beznadežno stanje u koje su tamo dovedeni Srbi, kao i u njihovo ubrzano nestajanje sa ovih prostora. Ili neka obrate pažnju na to da li će Beograd, uz uobičajene izlive verbalnog patriotizma, sprovesti „neprihvaćeni” Briselski sporazum iz 2023. u delo, onako kao što je učinio sa Briselskim sporazumom iz 2013. godine.

Stanju opšte pokolebanosti doprinosi ćutanje onih od kojih to niko nije očekivao. Deklarativno izražavanje privrženosti Kosovu ne može da bude isto što i suprotstavljanje politici odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i njegovog pripajanja velikoj Albaniji. Ovde nije reč o bilo kakvom „bavljenju politikom”, nego o odupiranju genocidnom uništenju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, o odbrani svetinja i države.

Potpisivanjem Svetosavskog proglasa za spas Kosova i Metohije to je jasno i nedvosmisleno učinilo preko dve stotine akademika, univerzitetskih profesora, naučnih radnika, sveštenika, umetnika, pisaca, javnih ličnosti. Gotovo dvadeset hiljada građana izašlo je 17. marta na ulice Beograda, da bi obeležili godišnjicu Martovskog pogroma i da bi se usprotivili pogubnoj politici srpskih vlasti. Sve ankete pokazuju da ubedljiva većina građana Srbije odbija secesiju Kosova u bilo kakvoj formi. To su činjenice koje ćutanje medija ne može da sakrije. One pokazuju da sve nije izgubljeno i da Srbija još nije pobeđena.

*Redovni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu