Veličina malih poteza

Kad društvo ili pojedinac imaju velike probleme, prirodno je da preduzimaju hitne i velike poteze da bi ih što pre uklonili.

Međutim, velike probleme mahom nije moguće brzo rešiti. Nije slučajno narodno iskustvo iznedrilo izreku „Što je brzo, to je kuso” i idiom „prelomiti preko kolena”. Hitra rešenja često uvećaju problem umesto da ga umanje ili otklone.

Ne samo mesne zajednice i druge male sredine, već i male države, u nastojanju da što pre stignu velike i razvijene, preduzimaju krupne mere, ne osmotrivši prethodno da li su realne.

Na prelasku iz monizma u višepartijski sistem u zemljama bivšeg Istočnog bloka, a ubrzo i kod nas, osnovane su mnoge stranke, mahom sa zvučnim nazivima. U tadašnjoj Čehoslovačkoj jedan političar je postupio obratno – osnovao je Stranku malih promena. To se mnogima dopalo – ta stranka bila je vrlo učinkovita: nadilazila je polje očekivanja. Kao po narodnoj izreci: „kamen po kamen – palača”. Mali pomaci, skromni učinci, izazivaju optimizam i „mirišu na još”, a neispunjeni veliki ciljevi lako prizovu odustajanje i malodušnost.

Takozvana pokretna kancelarija bivšeg gradonačelnika Beograda dvojako se doimala – i u znaku dinamike modernog doba, kao iskorak iz birokratskog načina odlučivanja, ali i kao populistička ambicija – „sve probleme rešićemo po hitnom postupku”.

Možda bi bio učinkovit jedan skromniji naum: da grad uvede „dežurni auto” – da jedan čovek građevinske struke svakodnevno kruži gradom, prolazeći po planu sve ulice redom, i da snima sve rupe na kolovozu i trotoarima, fasade s visećim komadima maltera, divlje deponije... Na osnovu tih snimaka problemi mogu odmah da se reše. Rupe na drumu su naoko sitnice, ali izazivaju sudare; oronule fasade su naoko samo ružne, ali su i opasne; divlje deponije zagađuju vazduh. Sem toga, nije svejedno kako grad izgleda i nama, žiteljima, i turistima.

Mnogi će pomisliti – nema potrebe za „dežurnim okom” jer sami građani javljaju o problemima oko sebe, ali to je pogrešan utisak. Većina građana misli da će sami komunalci to uvideti, ali pošto je Beograd ogroman i raštrkan na prostoru od čitavih 500 kvadratnih kilometara, dešava se da rupe, pukotine na trotoarima i oronule fasade opstaju godinama.

Ako nema novca za celu ulicu, sanirajmo zapušteniji deo; ako nema za oba trotoara, sanirajmo džombastiji; obnovimo najzapušteniju i najopasniju fasadu, opomenimo vlasnike kuća da ih okreče...

Nemajući novca za sve potrebne auto-puteve, Bugarska je mogla da pravi jedan po jedan, pa da tek za pola stoleća stvori dobru putnu mrežu, ili da najpre sanira postojeće drumove, pa posle da krene u velike poduhvate. Obnovila je postojeću mrežu... Zašto ne bismo i mi mogli da saniramo oronule drumove – Dunavsku, Šumadijsku i Ibarsku magistralu, makar malo i usporili izgradnju autostrada najvišeg reda?

Nekad su male mere blagotvornije od velikih, ali mogu i lepo da „idu ruku podruku”, da opet upotrebimo narodni izraz.

Vitomir Teofilović,
književnik, Beograd