Величина малих потеза

Кад друштво или појединац имају велике проблеме, природно је да предузимају хитне и велике потезе да би их што пре уклонили.

Међутим, велике проблеме махом није могуће брзо решити. Није случајно народно искуство изнедрило изреку „Што је брзо, то је кусо” и идиом „преломити преко колена”. Хитра решења често увећају проблем уместо да га умање или отклоне.

Не само месне заједнице и друге мале средине, већ и мале државе, у настојању да што пре стигну велике и развијене, предузимају крупне мере, не осмотривши претходно да ли су реалне.

На преласку из монизма у вишепартијски систем у земљама бившег Источног блока, а убрзо и код нас, основане су многе странке, махом са звучним називима. У тадашњој Чехословачкој један политичар је поступио обратно – основао је Странку малих промена. То се многима допало – та странка била је врло учинковита: надилазила је поље очекивања. Као по народној изреци: „камен по камен – палача”. Мали помаци, скромни учинци, изазивају оптимизам и „миришу на још”, а неиспуњени велики циљеви лако призову одустајање и малодушност.

Такозвана покретна канцеларија бившег градоначелника Београда двојако се доимала – и у знаку динамике модерног доба, као искорак из бирократског начина одлучивања, али и као популистичка амбиција – „све проблеме решићемо по хитном поступку”.

Можда би био учинковит један скромнији наум: да град уведе „дежурни ауто” – да један човек грађевинске струке свакодневно кружи градом, пролазећи по плану све улице редом, и да снима све рупе на коловозу и тротоарима, фасаде с висећим комадима малтера, дивље депоније... На основу тих снимака проблеми могу одмах да се реше. Рупе на друму су наоко ситнице, али изазивају сударе; оронуле фасаде су наоко само ружне, али су и опасне; дивље депоније загађују ваздух. Сем тога, није свеједно како град изгледа и нама, житељима, и туристима.

Многи ће помислити – нема потребе за „дежурним оком” јер сами грађани јављају о проблемима око себе, али то је погрешан утисак. Већина грађана мисли да ће сами комуналци то увидети, али пошто је Београд огроман и раштркан на простору од читавих 500 квадратних километара, дешава се да рупе, пукотине на тротоарима и оронуле фасаде опстају годинама.

Ако нема новца за целу улицу, санирајмо запуштенији део; ако нема за оба тротоара, санирајмо џомбастији; обновимо најзапуштенију и најопаснију фасаду, опоменимо власнике кућа да их окрече...

Немајући новца за све потребне ауто-путеве, Бугарска је могла да прави један по један, па да тек за пола столећа створи добру путну мрежу, или да најпре санира постојеће друмове, па после да крене у велике подухвате. Обновила је постојећу мрежу... Зашто не бисмо и ми могли да санирамо оронуле друмове – Дунавску, Шумадијску и Ибарску магистралу, макар мало и успорили изградњу аутострада највишег реда?

Некад су мале мере благотворније од великих, али могу и лепо да „иду руку подруку”, да опет употребимо народни израз.

Витомир Теофиловић,
књижевник, Београд