Po trnju hodam bos...

Ako Kristijan Golubović može na televiziju, što ne bi mogao u školske klupe. Ionako, odavno, školarci i tinejdžeri imaju neke druge idole – zadrugarske, i maštaju o životu „na granici”. Maraš, Baća, Kristijan, Crni Cerak... Kakva je razlika? I što su se zbog toga neki uznemirili? Tek sad? Da nisu malo okasnili? Ako je profesorima, nastavnicima, učiteljima, pedagozima, psiholozima važnija deoba ćelija i puko šturo odrađivanje neprilagođenog i nepotrebnim informacijama opterećenog nastavnog plana i programa od neprestane životne edukacije nove generacije i razgovora sa njima? Što se onda čudimo, tek sad, što je Crni Cerak u saradnji sa Kristijanom zakucao na školska vrata. Da li ste znali dragi nastavnici i vi što ste se tek sad setili da podignete glas, da taj isti Crni Cerak puni beogradsko Ušće i splavove, da mladi napamet znaju reči: „Natrljam koku na nos, pa po trnju hodam bos... Navučena kao na hors, stalno me doziva, traži još...„ Niste znali šta vam deca slušaju, hipnotisana, u mraku svoje usamljene tinejdžerske sobe? I koje im se pesme vrte na plej-listi? Tek ste se setili kad je popularna tinejdžerska zvezda rešila da snimi spot u školi u kojoj je već odavno prisutna i najvažnija školska literatura. Da su se roditelji i đaci više bavili svojom decom i učenicima, da su sa njima razgovarali umesto što su buljili u TV, „Zadrugu”, „Igru sudbine”, turske serije, „Sulejmana Veličanstvenog” i u elektronske dnevnike, možda nam se sve ovo ne bi desilo?

Agresije, mržnje, licemerstva na svakom koraku... Lažni puritanci okasnelim reakcijama skupljaju nekakve medijske poene, dok trulež odavno nagriza naše društvo... Na roditeljskim sastancima najvažnije teme su jednodnevni izlet za, nekom kao nebo velikih, 5.000 dinara... lažni proseci i takmičenja, dok većina đaka ne zna ni da piše ni da čita, nema empatije prema školskom drugu i kao azbuku sriče reči Crnog Ceraka. Školsko obezbeđenje i lokalne šerife roditelji plaćaju iz svog džepa, dok vršnjačko nasilje „cveta” u tim istim školskim klupama, u hodnicima, svlačionicama, dvorištu... Najvažniji im je zadatak da roditeljima zapišu broj lične karte i upute ih na koji ulaz smeju da uđu... dok tamo negde, iza njihovih leđa, pljušte šamari... Roditelji, pored toga, izdvajaju i novac za toalet papir, ubruse, sapun... Školski toaleti zaudaraju na kilometar... I higijena danas košta. Nije više dovoljna pesmica Čike Jove Zmaja – „Pre i posle jela treba ruke prati”. Danas više niko ne želi da bude „tetkica” i „domar”, zatrovani televizijom i snom o nekom drugačijem životu gde novac pada s neba...

Mediji se utrkuju da naprave promotivne, i bez života, priloge o Danu planete Zemlje, o važnosti pravovremene posete lekaru... A život nam kaže da svaki drugi građanin baca žvaku gde stigne, ambalaže koka-kole i čipsa štrče iz prolećne nabujale trave... A tek nam dolazi prvomajski uranak! Izabrani lekari ili su na bolovanju, odmoru, a prvi slobodan termin za mesec ili dva!

Televizije se, nažalost, ne bave ovim problemima, već traže povod za senzaciju... Kasno je lečiti kad se desi... Trebalo je o tome ranije da razmišljamo... Sve uzima svoj danak. Kad se opametimo, biće kasno!