Dobitnici demokrate i haški zatvorenik

Jedan francuski političar izjavio je posle Drugog svetskog rata da toliko voli Nemačku da mu je izuzetno drago što ih ima dve. Mislim da je srpska javna scena ovih dana preplavljena sličnom vrstom „ljubavi” prema radikalima.

Radikali odavno nisu ona vojnički disciplinovana ekipa koja se kreće po komandi i koja je kod protivnika izazivala neku vrstu strahopoštovanja.

Ove su godine u vreme izbora više ličili na raštimovani orkestar. I nije tu reč samo o pogoršanim odnosima između nekolicine glavnih lidera. Partijska disciplina je popuštala na svim nivoima, kadrovi su se počeli gložiti, a u nekim krajevima je proradio već poznati SPO sindrom, da stranka na izborima osvaja manje glasova nego što u toj sredini zvanično ima članova.

Oko toga će se sad ispredati mitovi, ali činjenica je da su sa izbijanjem Nikolića u prvi plan, od 2003. i gotovo senzacionalne pobede nad favorizovanim kandidatom DOS-a Dragoljubom Mićunovićem, pa sve do parlamentarnih izbora januara 2007, radikali doživljavali kontinuirani uspon. Na vlast ipak nisu došli, što zbog Koštuničinog političkog manevrisanja, a delom i zbog Šešeljevih haških direktiva.

Nema sumnje da su Nikolićevo iskustvo, smirenost i tolerancija duboko ugrađeni u temelje radikalskih uspeha i neuspeha poslednje decenije. Na njegovu žalost, a možda i ne samo njegovu, njegova ispružena ruka često je ostajala u vazduhu, tj. na drugoj strani nije bilo nikoga da je iskreno prihvati. Njegovi „reformski” napori na normalizaciji, sistemizaciji i tihoj „dešešeljizaciji” radikala ili nisu primećivani, ili su, uz prizivanje poslovice o vuku koji menja dlaku ali ne i ćud, žigosani kao još jedno radikalsko lukavstvo. Drugoj, vladajućoj Srbiji, koja sada roni krokodilske suze nad „dobrim Tomom”, Nikolić je bio potreban i dobar samo onda kada gasi politički požar, kada se predaje i priznaje poraz.

S druge strane, Šešelj nikada nije nameravao da bude samo „engleska kraljica” i da rukovođenje strankom zaista prepusti Nikoliću, Vučiću i ostalima. Međutim, pre manje od godinu dana, Maja Gojković i Tomislav Nikolić – čak i bez Vučića, a kamoli sa njim – predstavljali su tandem koji je praktično u svako doba Vojislavu Šešelju mogao reći „ne”. Lider je zato svoj pritisak pažljivo dozirao i vrebao priliku. Čekao ih je i lomio jedno po jedno.

A onda je Šešelj uspešnim štrajkom glađu i efektnim nastupom u haškoj sudnici medijski i politički vaskrsao, dok se, na drugoj strani, nakon dva uzastopna poraza na predsedničkim i parlamentarnim izborima, Nikolić našao u krizi.

Šešelj i demokrate trenutno jesu nesumnjivi dobitnici. Prvi verovatno misli da se relativno bezbolno ratosiljao najvećeg stranačkog konkurenta, a DS se nada cepanju najjače opozicione stranke. No, Šešelj će tek da vidi koliko će sve ovo da ga košta. A, s druge strane, bez Nikolića i bez vlasti, „rešešeljizovani” radikali mogu postati opasniji protivnici Tadićevoj „evropskoj Srbiji” nego pre.