Prištinske demokrate po uzoru na briselske

Kosmet je za neke države na Zapadu „svetionik demokratije” u ovom delu Evrope, pa nije ni čudo što su dopustili da pravila koja važe u ostatku Starog kontinenta nemaju težinu na ovoj teritoriji pod kontrolom UN. Oblast gde je najviše zabeleženih etnički motivisanih napada na Srbe nagrađena je započetom procedurom ulaska u Savet Evrope, dok je od Fridom hausa okarakterisana da beleži napredak u ostvarivanju političkih prava i građanskih sloboda. Kada je kitila Prištinu komplimentima, ova nevladina organizacija je verovatno imala u vidu pucanje iz automatskog naoružanja na decu koja nose badnjak, hapšenje muškaraca pod izgovorom da su učestvovali u navodnim ratnim zločinima i život Srba kao u getu, širom Metohije u 21. veku.

Da će napraviti korak i u političkom pravcu, bilo je jasno kada je Albin Kurti iz drugog pokušaja odlučio da održi izbore 23. aprila u četiri opštine na severu Kosmeta – Severnoj Mitrovici, Leposaviću, Zvečanu i Zubinom Potoku. I tada na delu dolazi do „trijumfa demokratije” koju su „spasle” porodice Keljmendi i Peci iz sela Lipe i Žaž pored Zvečana. Više od dvadeset godina albanski politički aktivisti nisu obraćali pažnju na familije Keljmendi i Peci. Kada je bilo jasno da Srpska lista neće učestvovati na lokalnim izborima, krenula je velika potraga za Albancima na severu Kosmeta. Tako je 12 članova Keljmendija završilo na listi DPK, a deset Pecija na listi Samoopredeljenja. Jedina, po standardima Prištine, „poštena” Srpkinja Slađana Pantović našla se na izbornoj listi za opštinu Zvečan i osvojila je čak pet glasova. U opštini Zvečan pobedila je familija Peci, gde je sa 114 glasova pobedu izvojevao Ilir, koji je bio bolji od Fetaha.

Od oko 45.000 upisanih glasača, na izbore je izašlo 13 Srba i 1.554 Albanca, što je 3,47 odsto. Legitimitet ni nakon toga nije bio pod znakom pitanja za neke države Kvitne, ali ni za „osvedočene demokrate” Kurtija i Osmanijevu, iako je broj onih koji su izašli na izbore za opštinu gotovo jednak broju stanovnika prosečnog novobeogradskog solitera.

Da će ovi izbori biti „čudo neviđeno”, moglo se naslutiti kada nisu potvrđeni rezultati izbora u Leposaviću, jer od 18 kandidata za odbornike Samoopredeljenja koji su „pobedili” u ovoj opštini, troje nije dobilo ni jedan jedini glas. Pa su onda zatražili pomoć od centralne izborne komisije s pitanjem mogu li i oni za koje nisu glasali ni članovi porodice da postanu odbornici ili ne.

I CIK je doneo odluku „za pamćenje” – odbornici su postali ne samo oni koji nisu dobili nijedan glas nego i dvojica predstavnika Partije kosovskih Srba koji su od izbora odustali. Ovaj demokratski inženjering mogao bi da bude primenjen i u nekoj od država Zapadne Evrope gde bi značajne funkcije dobili oni koji nisu ni za sebe glasali, ali bi imali obezbeđene političke funkcije. Nešto kao briselske birokrate.