Najteži zadatak za ekipu Hitne pomoći

Kada se dogodio zločin u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, čak 11 medicinskih ekipa Zavoda za urgentnu medicinu Beograd izašlo je na teren kako bi ukazalo pomoć povređenima. Među njima je bila i dr Ivana Stefanović, čija ćerka Zara pohađa ovu obrazovnu ustanovu. U razgovoru za „Politiku” dr Stefanović ističe da je, bez dileme, ovo bio najteži događaj u kome su njihove ekipe učestvovale u zbrinjavanju povređenih.

– Kolege su reagovale na licu mesta fantastično. Na terenu je bilo 11 vozila sa ekipama. Kako se koje vozilo pomeralo da odveze povređenog u bolnicu, tako je drugo stajalo na to mesto i isto radilo. U našoj ustanovi rade ljudi koji se sreću sa strašnim stvarima na terenu, koji brzo misle, brzo rade, znaju hitno da se prestrukturišu… Zato je bitno da pokušamo da sačuvamo Hitnu pomoć ovakvu kakvu imamo. Naše ekipe bile su prisutne i u MUP-u gde su, nakon zločina, dolazile porodice dece koja pohađaju školu „Vladislav Ribnikar”. To je bilo bitno, jer se nikada ne zna kako će ljudi da podnesu informacije o tome kako su njihova deca, da li su povređena ili, nedajbože, ubijena – istakla je dr Stefanović.

Da se nešto događa tog kobnog dana, našu sagovornicu je obavestila ćerka.

– Moja ćerka Zara me je pozvala telefonom sa časa nakon što su odjeknuli prvi pucnji. Nastavnica joj je rekla da pozove mamu čim je zaključala vrata učionice. Ta žena je odlično odreagovala, bila je pribrana, spasila nam je decu. Ćerka mi je rekla: „Mama, možete li da pošaljete ekipu Hitne pomoći, neko pucanje je u školi.” U tom trenutku je nastavnica rekla kako je već krenula ekipa. Pomislila sam da je reč opet o nekoj lažnoj dojavi o bombi – kaže Stefanovićeva.

Kako su minuti odmicali, navodi, shvatila je da je nastavnica tražila od nje da je pozove i da se nešto ozbiljno dešava, jer je to vreme „kada oni ne smeju da koriste mobilni telefon”.

– Došla sam do načelnice smene u kol-centru i čula da su tri ekipe već na terenu i da je potrebno da još nekoliko njih krene ka školi jer nam je javljeno da ima mnogo povređenih. Sela sam u vozilo s jednom od ekipa, misleći da ću da izvedem dete iz škole i da, eventualno, ako je potrebno previjem nekome ruku ili nešto slično, jer sam pomislila da je došlo do nekih manjih povreda. Kada smo se parkirali ispred škole, nastavnik geografije nam je rekao da krenemo s njim. O onome što sam videla ne želim javno da govorim iz poštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama – navodi dr Stefanović.

Naša sagovornica napominje da je tada pritekla u pomoć kolegama u zbrinjavanju još nekoliko povređenih, a zatim je sa interventnom ekipom policije izašla na drugu stranu škole da bi našla svoje dete, koje je, na sreću, bilo dobro.

– Kao roditelj, zahvalna sam svim nastavnicima škole kako su reagovali. Sada razmišljam o svim mogućim ishodima, šta je sve moglo da se dogodi? Da nije bilo ključa u učionici i mogućnosti da se zaključaju vrata, K. K. bi i tu ušao, jer je i to odeljenje bilo na njegovom spisku za odstrel, ali u svakom slučaju moja emocija je sada – zaleđena. To je jedini način da sve ono što sam videla i sve utiske koje sam stekla sklonim sa strane da bih mogla da budem funkcionalna, da mogu da radim, da posao završim do kraja, da smisleno dajem informacije, da razgovaram s detetom, da odem u školu i odam počast žrtvama… Sva deca imaju pravo na život i na budućnost. A ovde je sve to presečeno u jednom danu. Treba znati da bez solidarnosti i empatije nema ničega u životu. A ekipe Hitne pomoći su pokazali da to poseduju – zaključila je dr Stefanović.