Društvo žedno pravde pred zločinom bez kazne

Ko su naša deca? Kakvi su im snovi? Ko su im idoli? Koju muziku slušaju? Da li su čuli za „Bitlse” i Elvisa Prislija? Da li će ikada pročitati „Anu Karenjinu” ili „Sunce se ponovo rađa”? Verovatno nisu i verovatno nikada neće. Da li ćemo mi ikada pročitati ono što čitaju oni? Ko su njihovi Tolstoji i Hemingveji? Šta žele da budu kad porastu, osim da ne budu kao mi.

Šta smo im ostavili, osim novca i ispunjavanja svih želja, kao kompenzaciju za to što tako malo vremena provodimo sa njima. Ko im je stvorio društvo u kojem se rinta od jutra do sutra. Neko da bude bogatiji, neko da preživi.

Dođe mu na isto. U pauzama tog tranzicionog dana mrmota, ostaje nam da, tek ponekad, obratimo pažnju na našu decu. Oni to vide i osećaju i zato beže u virtuelni svet.

Upitajmo se šta je privlačnije u njemu od onog stvarnog. Kako su društvene mreže i bolesne video-igrice, u kojoj se ratuje i likvidira imaginarni borac, a zatim se pobednik penje na viši nivo, jer pobednik je onaj ko upuca više protivnika, poželjnije od pogleda u nebo, šetnje šumama i planinama, igre na terenima za basket i fudbal.

Tereni su prazni, šume i planine su puste, a nebo je krvavo. Kada pronađemo odgovor na to pitanje, razumećemo kako su se dogodila dva strašna masovna zločina.

Šta je naša zaostavština deci i da li su dužni da vraćaju naše dugove? Ostavili smo im građanske ratove i mržnju koja ne prestaje, ostavili smo im političke prevrate, a kakvi bi bili, nego surovi, jer tolika ljubav prema međusobnoj mržnji, histerične svađe i borba za moć proizvode samo zlo. To je naš testament i ona ne žele da ga preuzmu. Pogledajte region i svet, tamo je isto. U vreme radikalnog individualizma, mi matori smo postali bezdušni trkači za uspehom, pravljenjem kompromisa, odsustvom morala i svake empatije. Deca to osećaju bolje od nas. Zato ne traže uzore u nama, već u drugima. Kako izbor nije naročit, izabraće neko kompjutersko čudovište.

Nikada nećemo saznati šta se događalo u glavi trinaestogodišnjeg dečaka koji je ubio osmoro svojih školskih drugarica i drugova. I čuvara, dobrog duha škole. I ubičine žrtve su imale toliko godina, možda jednu više, ili jednu manje. Ubica je bio iz dobrostojeće porodice, dakle, imao je sve što je mogao da poželi. Ali nešto mu je nedostajalo. Možda roditeljska ljubav? Možda, jednostavno, zdrav razum? Možda nešto treće, ali on je pažljivo mesec dana pripremao zločin, beležeći imena žrtava i crtajući šematizovanu mapu zločina kroz školske hodnike, kao da putuje video-igricom. Možda je pomešao stvarni i virtuelni svet, ali svako licitiranje njegovim motivima je njegovo pravdanje, a ono je isuviše bolno za porodice koje su juče sahranile svoju decu.

Otac ga je vodio u streljanu da puca, a zatim i na „ersoft”, vojno-taktičku simulaciju rata, kao što je to i „pejntbol”, što se, čujte dobro, tumači kao antistres terapija današnjice! Ma nije valjda! Dakle, pucaj u mete sa oružjem koje je replika stvarnog, menjaj šaržere brzinom specijalca odevenog u uniformu i upucavaj da bi pobedio. Šta je moglo da nagoni lekara, njegovog oca, kažu da je veoma uspešan, da sina odvodi na simulaciju diverzantskih borbi i da u kući drži pištolje i šaržere sa municijom.

Hladnokrvnost i borbena obučenost dečaka masovnog ubice, uz svest da ne može krivično da odgovara, jer još nije napunio 14 godina, ono je što izaziva jezu. On nije bio ratni veteran iz građanskih ratova, nije ga pogodio postvukovarski ili neki drugi sindrom, nije bio žrtva nemaštine u porodici kome su se smejali jer ima najjeftinije patike.

Naprotiv, imao je i više nego što treba. Ali ispostavilo se da ništa imao nije. Sasvim je moguće da su ga ismevali jer je bio štreber, deca umeju da budu surova, i takva su oduvek, ali u vreme političke nekorektnosti roditelji i nastavnici su posedovali autoritet i mehanizme za vaspitne sankcije. Neka svako od starijih prizna koliko bi ih puta njihove majke i očevi odrobijali u današnje vreme totalitarizma političke korektnosti zbog batina koje su dobili. I učitelji i učiteljice su umeli da povuku za zuluf, ali nikome od klinaca na pamet nije padalo da im izmakne stolicu, kao nastavnici iz Trstenika i da sve to snime telefonima. I da pritom potom budu vraćeni u školu. Obesni klinci su pobedili, to je bila poruka.

Po zakonu, masovni ubica iz Osnovne škole „Vladislav Ribnikar” zakonski ne može da odgovara. Objasnite to roditeljima, bakama i dekama, koji su juče sahranili svoju decu i unuke, objasnite to roditeljima ubijenog dečaka koji je svirao klavir, komponovao i osvajao nagrade. Objasnite to porodicama devojčica čiji su očevi na sahranama stiskali plišane igračke, kao da ih mole da vrate vreme unazad. Objasnite to čitavom društvu željnom pravde. Zakonski, ovo je zločin bez kazne, ali kako da to prihvati nacija u kojoj je dete hladnokrvno ubilo osmoro dece. Menjanjem zakona ili menjanjem svih nas? Odgovor na to teško bi dao i Dostojevski.

Pitam se, zašto ne objaviti fotografije, imena i prezimena svih ubijenih devojčica i dečaka, kako bi svi mi zauvek zapamtili njihova nasmejana lica u vreme kada su bili srećni, kada nisu ni pomišljali da ih mogu pogoditi meci njihovog školskog druga. Oni nisu samo inicijali, već naša dobra deca koja su imala snove, prve ljubavi, ambicije i plišane igračke. Oni nisu bila žrtve u nekakvoj video-igrici, već u bolnoj stvarnosti koja će nam zauvek promeniti živote.

Ono čega smo se plašili, da će zločin izazvati lančanu reakciju, dogodilo se u noći između četvrtka i petka, kod Mladenovca, kada je dvadesetogodišnji Uroš B. ubio osam osoba, a ranio najmanje 14. Naoružan i vešt kao Rambo, išao je okolnim selima i sejao vatru i smrt, a zatim izbegavao obruč elitnih policijskih jedinica, bežanjem sve do Kragujevca. Prijavio ga je jedan taksista.

Ovaj zločin državni zvaničnici označili su kao teroristički akt. Masovni ubica nosio je majicu sa nacističkim simbolima. Ali jezivo poređenje sa slučajem masovnog ubistva na Vračaru ne može da se izbegne: Uroš B. nije napunio 21. godinu i ne može dobiti maksimalnu kaznu. Takođe, obojica su iz dobrostojećih porodica, čiji su domovi bili puni oružja.

Već su se pojavile teorije zavere: da su obojica masovnih ubica bili vođeni nečijim daljinskim upravljačem i robotizovano pucali, jedan za drugim, počinivši masovna ubistva koja su dovela naciju do psihotičnog stanja. Naročito ako se ima u vidu da je ubica sa Vračara na društvenim mrežama od previše osoba, više od 40.000 njih na društvenim mrežama, lajkovan kao heroj.

Kako da popravimo sebe, da bismo ostavili bolji svet za decu? Idite negde na piće ili na kolače sa njima. Neka ona biraju mesto. Zavirite u njihove svetove, objasnite im da na internetu mogu pronaći uputstvo kako da preko 3D štampača mogu da se naprave delovi plastičnog pištolja. Postoji i uputstvo za njegovo sklapanje, u koji može da se stavi pravi metak. I da on može da opali. Ne vodite ih u igraonice gde se upucava nekakvim laserima.

Budite im i roditelji i drugari. Nasmejte se kada vam kažu da ste smarači, jer smo to isto govorili mi našim roditeljima. Kako bismo sada voleli da im kažemo da nismo tako mislili. I recite dečacima da je tek na prvi pogled lakši put za uspeh imitirati osuđene idiote iz rijaliti programa koji stiču poznatost i dobijaju basnoslovne honorare za svoje emisije, dok devojčicama pričajte o tome da će, ako pokušaju da imitiraju njihove junakinje, postati robinje sa silikonskim usnama, grudima i mozgom, koje će se seliti iz kaveza u kavez.

Slušajte šta će da vam kažu. Dobro ih slušajte i isključite svoj mobilni. Ko god da vas zove i zašto, neka pričeka.