Nedokučivi „dan posle”

Ukrajinski rat dospeo je do tačke kada je neophodno ozbiljno razmišljati o tome šta nas čeka po njegovom okončanju? Naravno, bilo bi iluzorno misliti da će oružje uskoro utihnuti. O tome najbolje svedoče svakodnevna dešavanja na terenu kao i uporni pokušaji zapadnih zemalja, a pre svih SAD, da od ukrajinske armije stvore snagu dovoljno moćnu da iz obračuna sa Rusijom izađe, ako ne kao pobednička, onda barem kao – neporažena strana.

Godine su svakako učinile svoje, prošlo je vreme političko-vojnih blokova na koje smo se navikavali u proteklih sedam decenija. Međusobni kontakti i eventualna saradnja više ne trpe podele na velike i male, slobodne i slobodnije. Da li je zbog tog saznanja trebalo da dođe do rata u Ukrajini (ili negde drugo) stvar je individualne procene, Ipak, činjenica je da je u bivšoj sovjetskoj republici od prevrata 2014. učinjen veliki korak – unazad.

Jedno od pitanja koja su se nametnula u takvim okolnostima je: Šta pojedinačne zemlje, svaka za sebe, mogu da učine da bi u novo vreme, ka kojem se voljno ili nevoljno krećemo, ušle sa što kvalitetnijih pozicija, bolje se u svemu snašle, uspešnije krenule u budućnost? A mnogi će na tom putu biti prepušteni sami sebi. Ne zbog toga što ih neko drugi neće ili ne prihvata, već iz čisto pragmatičnih razloga. Ideologije kao da su za neko vreme ostavljene po strani. Traži se – profit. I to što je moguće brže.

Tako gledajući, Ukrajini predstoji vreme u kojem se otvaraju mnoge šanse, ali i prete mnoge opasnosti. Ono što je uništeno tokom borbenih dejstava moraće svakako da bude obnovljeno. A za to će, kako se trenutno procenjuje, biti potrebno čak 410 milijardi dolara. Podsetimo, Zapad se već dobrano istrošio šaljući vojnu pomoć.

Naravno, ne treba ni sumnjati da će, kada su u pitanju četiri republike koje su se odlučile za prisajedinjenje Rusiji, novac za rekonstrukciju obezbeđivati nadležni u Moskvi. Ali šta je sa (za sada nedefinisanim) zapadnim delom? Da li će uopšte ostati jedinstven, ili će završiti podeljen između Amerikanaca (u vidu vojne baze), Poljaka, Mađara, Rumuna… I ko će voditi glavnu reč u obnovi, ko će je – kontrolisati.

Dosadašnja iskustva širom sveta pokazala su da su ovakve situacije idealne za nametanje raznih suprotstavljenih interesa, za bujanje korupcije, opšti grabež… U nedostatku jasnih i kontrolisanih međunarodnih principa (uloga UN u velikoj meri je dovedena u pitanje), i Ukrajina bi, kao mnoge zemlje nekadašnjeg „trećeg sveta” mogla da se nađe u situaciji da o njenoj sudbini odlučuju drugi. A to je idealna atmosfera za bujanje političkog, pravnog i ekonomskog nasilja, za revolucionarne pokrete najrazličitijih usmerenja, nasilje, terorizam. Sve već viđeno.

Činjenica je da čak dve trećine savremenog sveta više ne želi da se ponaša u okvirima nečega što je vekovima stvarano od strane evropskih zavojevača, i što je zapečaćeno stvaranjem Organizacije ujedinjenih nacija 1945. Doskorašnja podela sveta na političke, pa i odbrambene blokove (zapadni, istočni) polako pada u vodu. Čak ni podela na one koji su za Rusiju, protiv nje, ili od svega okreću glavu, ne opstaje. Međunarodna politika sve više prelazi na teren direktnih međusobnih kontakata i interesa. U šire saveze malo ko veruje. Do daljeg...

Događaj u Ukrajini neće razrešiti ništa od pomenutog. Moglo bi se čak reći da ovaj rat spada u one koji prouzrokuju velika razaranja i masovne pogibije, ali ne stvaraju čvrstu osnovu za „dan posle”. Amerika će se svakako povući u određenom trenutku i ostaviti Evropu da se sama koprca u onome što se taložilo tokom osvajačkih vremena. Nema sumnje i da će mnogi u Africi, Aziji ili Južnoj Americi sa zadovoljstvom dočekati svoj „dan za naplatu dugova”. Ali šta posle?

Kako piše ukrajinski opozicioni političar Viktor Medvedčuk: „Zapad sebe definitivno vidi kao pobednika u ’hladnom ratu’ dok se na Rusiju gleda kao na – gubitnika. I pošto je, gledajući njihovim očima Rusija izgubila, onda su i teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza i ’Istočnog bloka’ označene kao legitimni ciljevi SAD i NATO-a. A sve po sistemu – pravo je na strani jačeg! U skladu sa pomenutim i Ukrajina bi trebalo da bude pod uticajem zapadnih sila, a ne Rusije.”

Sa druge strane, u Moskvi su pozdravili posthladnoratovsku eru. Stvaranje velike Evrope i davanje slobode bivšim istočnim pa i pojedinim sovjetskim zemljama pružalo je nadu da će svet krenuti napred. Ideološke prepreke su uklonjene i svako je mogao da se osloni na sopstvene snage. Ovo je bilo vidljivo na svim poljima ljudske delatnosti: na duhovnom, kulturnom, ekonomskom, političkom...

Ali u Vašingtonu su izgleda namerili da na Starom kontinentu naprave novi savez zemalja po ugledu na SAD. Neke nove „Sjedinjene evropske države”, bez pojedinačnih suvereniteta građenih vekovima, bez kulturnih razlika i specifičnosti, bez konkretnih jakih religija, sa „višeumljem u službi centralne vlasti”. Naravno, vođene iz Vašingtona.

Ispostavilo se da je američki projekat primenjiv tek tamo gde su lokalni narodi spremni da se svega odreknu zarad neke vrste virtuelnog blagostanja baziranog na agilnosti, pa i lopovluku lokalnih pojedinca. U Evropi se vekovima razmišljalo drugačije, čak i kada se išlo u osvajačke ratove. Ova nova vizija bila je ostavljena za „novi svet” koji su stvarali avanturisti uvek spremni da žrtvuju i sebe i druge.

U sukobu ta dva različita poimanja suživota prevaga je tokom 20. veka bila na strani – novog. Ali njegova suštinska neutemeljenost, nedostatak istinskih korena nije mogla da izdrži test vremena. Stare civilizacije samo na trenutak su se povukle da bi u 21. veku nahrupile novom snagom.

Upravo zato svet traži odgovor na pitanje: Da li se prikloniti državi bez identiteta, bez religije, prošlosti... kakvu propovedaju Amerikanci ili se vratiti onome čemu smo svedočili u protekla dva milenijuma, pa i više? Olako se odrediti prema bilo kojoj od dve ponuđene koncepcije moglo bi se pokazati pogubnim. Pogotovo kada ta američka još nije iskazala sve svoje potencijale, a drugoj, zahvaljujući novoj ekspanziji vekovima potisnutih civilizacija, tek predstoji preispitivanje.

Sukob u Ukrajini je, na neki način, rat između starog i novog gledanja na svet. Neutralnih nema i svako će u njemu morati da plati svoju cenu. Pri tome, konačni ishod teško je sagledati. Jedino je jasno da je ovo tek uvod u globalne promene, koje vrtoglavi tehnološki razvoj čini sve ubrzanijim i neizbežnijim.

Novinar „Politike” u penziji