Недокучиви „дан после”

Украјински рат доспео је до тачке када је неопходно озбиљно размишљати о томе шта нас чека по његовом окончању? Наравно, било би илузорно мислити да ће оружје ускоро утихнути. О томе најбоље сведоче свакодневна дешавања на терену као и упорни покушаји западних земаља, а пре свих САД, да од украјинске армије створе снагу довољно моћну да из обрачуна са Русијом изађе, ако не као победничка, онда барем као – непоражена страна.

Године су свакако учиниле своје, прошло је време политичко-војних блокова на које смо се навикавали у протеклих седам деценија. Међусобни контакти и евентуална сарадња више не трпе поделе на велике и мале, слободне и слободније. Да ли је због тог сазнања требало да дође до рата у Украјини (или негде друго) ствар је индивидуалне процене, Ипак, чињеница је да је у бившој совјетској републици од преврата 2014. учињен велики корак – уназад.

Једно од питања која су се наметнула у таквим околностима је: Шта појединачне земље, свака за себе, могу да учине да би у ново време, ка којем се вољно или невољно крећемо, ушле са што квалитетнијих позиција, боље се у свему снашле, успешније кренуле у будућност? А многи ће на том путу бити препуштени сами себи. Не због тога што их неко други неће или не прихвата, већ из чисто прагматичних разлога. Идеологије као да су за неко време остављене по страни. Тражи се – профит. И то што је могуће брже.

Тако гледајући, Украјини предстоји време у којем се отварају многе шансе, али и прете многе опасности. Оно што је уништено током борбених дејстава мораће свакако да буде обновљено. А за то ће, како се тренутно процењује, бити потребно чак 410 милијарди долара. Подсетимо, Запад се већ добрано истрошио шаљући војну помоћ.

Наравно, не треба ни сумњати да ће, када су у питању четири републике које су се одлучиле за присаједињење Русији, новац за реконструкцију обезбеђивати надлежни у Москви. Али шта је са (за сада недефинисаним) западним делом? Да ли ће уопште остати јединствен, или ће завршити подељен између Американаца (у виду војне базе), Пољака, Мађара, Румуна… И ко ће водити главну реч у обнови, ко ће је – контролисати.

Досадашња искуства широм света показала су да су овакве ситуације идеалне за наметање разних супротстављених интереса, за бујање корупције, општи грабеж… У недостатку јасних и контролисаних међународних принципа (улога УН у великој мери је доведена у питање), и Украјина би, као многе земље некадашњег „трећег света” могла да се нађе у ситуацији да о њеној судбини одлучују други. А то је идеална атмосфера за бујање политичког, правног и економског насиља, за револуционарне покрете најразличитијих усмерења, насиље, тероризам. Све већ виђено.

Чињеница је да чак две трећине савременог света више не жели да се понаша у оквирима нечега што је вековима стварано од стране европских завојевача, и што је запечаћено стварањем Организације уједињених нација 1945. Доскорашња подела света на политичке, па и одбрамбене блокове (западни, источни) полако пада у воду. Чак ни подела на оне који су за Русију, против ње, или од свега окрећу главу, не опстаје. Међународна политика све више прелази на терен директних међусобних контаката и интереса. У шире савезе мало ко верује. До даљег...

Догађај у Украјини неће разрешити ништа од поменутог. Могло би се чак рећи да овај рат спада у оне који проузрокују велика разарања и масовне погибије, али не стварају чврсту основу за „дан после”. Америка ће се свакако повући у одређеном тренутку и оставити Европу да се сама копрца у ономе што се таложило током освајачких времена. Нема сумње и да ће многи у Африци, Азији или Јужној Америци са задовољством дочекати свој „дан за наплату дугова”. Али шта после?

Како пише украјински опозициони политичар Виктор Медведчук: „Запад себе дефинитивно види као победника у ’хладном рату’ док се на Русију гледа као на – губитника. И пошто је, гледајући њиховим очима Русија изгубила, онда су и територије бившег Совјетског Савеза и ’Источног блока’ означене као легитимни циљеви САД и НАТО-а. А све по систему – право је на страни јачег! У складу са поменутим и Украјина би требало да буде под утицајем западних сила, а не Русије.”

Са друге стране, у Москви су поздравили постхладноратовску еру. Стварање велике Европе и давање слободе бившим источним па и појединим совјетским земљама пружало је наду да ће свет кренути напред. Идеолошке препреке су уклоњене и свако је могао да се ослони на сопствене снаге. Ово је било видљиво на свим пољима људске делатности: на духовном, културном, економском, политичком...

Али у Вашингтону су изгледа намерили да на Старом континенту направе нови савез земаља по угледу на САД. Неке нове „Сједињене европске државе”, без појединачних суверенитета грађених вековима, без културних разлика и специфичности, без конкретних јаких религија, са „вишеумљем у служби централне власти”. Наравно, вођене из Вашингтона.

Испоставило се да је амерички пројекат примењив тек тамо где су локални народи спремни да се свега одрекну зарад неке врсте виртуелног благостања базираног на агилности, па и лоповлуку локалних појединца. У Европи се вековима размишљало другачије, чак и када се ишло у освајачке ратове. Ова нова визија била је остављена за „нови свет” који су стварали авантуристи увек спремни да жртвују и себе и друге.

У сукобу та два различита поимања суживота превага је током 20. века била на страни – новог. Али његова суштинска неутемељеност, недостатак истинских корена није могла да издржи тест времена. Старе цивилизације само на тренутак су се повукле да би у 21. веку нахрупиле новом снагом.

Управо зато свет тражи одговор на питање: Да ли се приклонити држави без идентитета, без религије, прошлости... какву проповедају Американци или се вратити ономе чему смо сведочили у протекла два миленијума, па и више? Олако се одредити према било којој од две понуђене концепције могло би се показати погубним. Поготово када та америчка још није исказала све своје потенцијале, а другој, захваљујући новој експанзији вековима потиснутих цивилизација, тек предстоји преиспитивање.

Сукоб у Украјини је, на неки начин, рат између старог и новог гледања на свет. Неутралних нема и свако ће у њему морати да плати своју цену. При томе, коначни исход тешко је сагледати. Једино је јасно да је ово тек увод у глобалне промене, које вртоглави технолошки развој чини све убрзанијим и неизбежнијим.

Новинар „Политике” у пензији