Nismo isti

Često čujemo kako smo, tobože, „svi isti”. U svetu danas ima osam milijardi ljudi, a nema dvoje istih. Ni blizanci nisu isti. Ni po telesnom, ni po duhovnom biću.

Svako od nas je osobena ličnost. Ili, kako to preciznije kaže patrijarh Pavle, „jedinstvena, neponovljiva ličnost – unikat; i kao takav, pozvan i prizvan da u zajednici s Bogom i bližnjima razvija svoju jedinstvenost u beskonačnost”.

Upravo po tome, što je čovek pozvan i prizvan da razvija svoju jedinstvenost, ukazuje se kako velikim darovima je on obdaren, da može da napreduje do – u beskonačnost. Dokle će stići, to samo od njega zavisi.

Svi smo stvoreni po jednom liku – po obličju Božjem, ali, nismo isti. Hristolikost nam ukazuje na poreklo i na prizvanje koje imamo. Lik nas upućuje da ličnost u sebi gradimo; a kakva je ko ličnost, to se kroz lik projavljuje.

Mali i veliki čovek

Naizgled, svi smo isti ili bar slični; neko je niži, neko je viši, ali smo svi različiti, svako je čovek za sebe, poseban, osobena ličnost.

Mera čoveka nije visina tela njegovog, već veličina ličnosti njegove.

Svaki čovek je posebno obdaren. Za život i za duhovno uzrastanje. Bog nikog ne ostavlja bez darova. Jevanđelje svedoči da Gospod jednome dade pet talanata, drugome dva, a trećemu jedan, „svakome prema njegovoj moći”. Već po tome se vidi da nisu svi ljudi iste moći, da nemaju iste darove. A onda, po tome da li koristi i koliko umnožava dobijene talente, pokaže se ko je kakav čovek. Neki ljudi se ne trude da prepoznaju darove koje imaju.

Samim tim što svaki čovek ima osobene darove, ima i osobenu odgovornost. Kome je više dato, od njega se više traži. Onako kako se to u Jevanđelju kaže: „A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti; a kome je povereno mnogo, od njega će se više iskati.” 

Razlikujemo se ne samo po darovima (talentima), nego, nadasve – po delu. Svi smo svedoci da se za nekog kaže da je „veliki čovek”, a za nekog da je „mali čovek”. Veliki čovek veliki je po vrlinama svojim i po delu svome. Mali čovek mali je zato što sebe unižava, što ne čini onako i onoliko koliko mu ljudska dužnost nalaže; on se pokazuje kao nedorastao čovek.

To je ishodište slobode, velikog dara datog čoveku. Da sam bira put kojim će ići. Pritom, svaki izbor ima svoj odjek u – odgovornosti.

Lepota sveta je u raznolikosti. Tako je i s ljudskim svetom. Ljudi su različiti, da bi se pokazala jedinstvenost svake ličnosti i da bi se ljudi ispomagali, sjedinjavali i činili jedan organizam, u kojem će svako sačuvati osobenost svoje ličnosti. Ljudska dužnost nalaže da čovek koji je u nečemu više obdaren, koji je sposobniji od drugih, pomaže drugima, koji su u tome od njega slabiji; a tamo gde je on „slabiji”, njemu će pomoći drugi, oni koji su u tome „jači”. I sve tako, jedni drugima. Potrebno je da se ljudi nađu tamo gde se slažu i da se dopunjavaju tamo gde za tim potrebe ima. Slikovito, kao u igri pazl, gde svaki deo slike ima svoje tačno određeno mesto, pa kad se tako sve složi, dobije se mozaik naznačenog lika, predstave ili događaja.

Dakle, kreativnost i punoća pokazuju se u dopunjavanju, povezivanju i sjedinjavanju različitoga. Upravo osobenom kreativnošću na putu do punoće čovek pokazuje jedinstvenost i neponovljivost svoje ličnosti. Zamislimo (ako je uopšte moguće tako nešto zamisliti) da smo svi isti (jednaki). To bi značilo (da nas neko koristi) da se samo slažemo kao cigle. U takvoj „građevini” nema slobode, nema kreativnosti – nema ličnosti. Nema života. Nema čoveka.

Oni koji bi da se izjednače s boljima od sebe, s požrtvovanijima i delotvornijima, još kažu da smo „svi jednaki”. Možda zato što smo svi deca jednoga oca, što jedni na druge „ličimo” (što smo po istom liku stvoreni) i što smo svi podjednako slabi i životno na isto upućeni. Ali, i pored toga, nismo jednaki. Jednaki smo samo po izobilju ljubavi koju od Tvorca imamo i po pravima i slobodama koja nam pripadaju, da bismo mogli kao ljudi da se ostvarimo u svom pozivu i prizivu.

Sveti vladika Nikolaj kaže: „Život je na nejednakosti zasnovan. Bez nejednakosti život bi došao u stanje pokoja, postao bi invalid.”

Od nas se ne očekuje da budemo jednaki, nego da budemo – jedno, u Hristu. Onako kako kaže Sveti apostol Pavle u poslanici Galatima: „Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan (čovek) u Hristu Isusu.”

Nema opravdanja za pogled „s visine”

S obzirom na to da je svako od nas s drugačijim darovima, da nismo svi podjednako spremni na žrtvu i da nismo svi iste snage volje – nismo isti (jednaki). Samim tim, nismo ni istog duhovnog uzrasta. Neko na svet gleda kroz tek otškrinut prozor, a neko kroz širom otvoren. Nažalost, često biva da onaj koji gleda kroz tek otškrinut prozor misli i ubeđuje druge da postoji samo ono što on vidi i kako vidi.  

Znači li to da oni koji imaju više darova i koji su višeg duhovnog uzrasta treba da se nadimaju, da „s visine” gledaju na one koji im nisu dorasli? Ne, nikako. Za to nema nikakvog opravdanja. Jer, u odnosu prema slabijem od sebe čovek pokazuje sebe, svoju duševnu i duhovnu veličinu.

Čovek i u tom odnosu uzrasta!