Srpska vojna istorija pod kapama i šlemovima

Kako je izgledala oprema pilota Ratnog vazduhoplovstva Jugoslovenske narodne armije, kakav je bio šlem srpske vojske sa Solunskog fronta, u čemu se razlikuju četnička šajkača i partizanska „titovka” iz Drugog svetskog rata... I to, pored ostalog, do kraja maja mogu da vide posetioci izložbe „Vojne kape i šlemovi od sredine 19. veka do danas” u Istorijskom arhivu grada Novog Sada. Autori postavke Zoran Veljanović i Dejan Kragić izložili su i uniforme i vojne oznake koje svedoče o prošlim vremenima, ali su glavni eksponati koji svedoče o službi Srba u vojskama država koje su postojale na našim prostorima u pomenutom periodu – vojne kape i šlemovi.

Izložbu, pripremljenu u saradnji sa Ministarstvom odbrane, a u okviru obeležavanja Dana Vojske Srbije, svečano je 19. aprila otvorio potpredsednik vlade i ministar vojni Miloš Vučević. „Ova izložba znatno prevazilazi značaj postavke. Njenu pripremu su pomogli Ministarstvo odbrane, Muzej Vojvodine i Istorijski arhiv grada Novog Sada. Takva saradnja sa, nazovimo tako, privatnom inicijativom koja je obezbedila eksponate, još nije zabeležena. To uliva nadu da poimanje kulture, u onom klasičnom smislu – da se sve što je vredno već nalazi u muzejima i državnim institucijama – polako dobija šire značenje”, ističe Dejan Kragić za naš list.

On je kolekcionar predmeta koji svedoče o nacionalnoj istoriji i osnivač udruženja „Srpsko istorijsko nasleđe”. Iako predmeti u njegovoj kolekciji sežu čak do praistorije, fokus je ipak usmeren na Srbiju tokom poslednja dva veka. O periodu punom istorijskih turbulencija najbolje svedoče tragovi službe u državnoj upravi. Otuda želja da se to ovog puta prikaže kroz predstavljanje kapa i šlemova.

„Srbija ima odlične kolekcionare koje država, nažalost, ne prepoznaje. Zbog toga ističem uspeh ove izložbe. Toliko je značajnih državnih institucija okupljenih oko istog cilja, da pomognu organizaciju izložbe za koju je ministar odbrane Miloš Vučević rekao da ona svedoči o patriotizmu, rodoljublju, ljubavi prema narodu i državi. To je priča našeg naroda”, kaže Kragić.

Vučević je na otvaranju izložbe rekao da ona nema samo kulturološki karakter već i edukativni, ali i snažnu obrazovnu i vaspitnu komponentu. I da je vojska neodvojiv deo ne samo društva nego pre svega našeg naroda.

„Imali smo istorijske periode kada nismo imali državu, imali smo istorijske periode kada smo gubili državnost sticajem istorijskih okolnosti, pritiskom većih sila, nekada i našim greškama, ali taj slobodarski duh koji je uvek bio nekako kanalisan ka narodnoj vojsci nije bio izbrisan i niko ga nije mogao ugasiti. Zato je prirodno da smo danas i svi zajedno i da, zahvaljujući sjajnom kolekcionaru Dejanu Kragiću, koji je nesebično podelio sa svima nama ono što je sakupljao godinama na ponos, ne samo njega i njegove porodice nego cele zajednice, cele države, još jednom vidimo kako se to razvila Vojska Srbije”, rekao je ministar tom prilikom.

Ističući značaj saradnje sa republičkim i gradskim organima i ustanovama na organizovanju ove izložbe, Kragić primećuje da su državne institucije uglavnom zatvorene za privatne kolekcionare i njihov rad. A upravo oni često imaju više uspeha u potrazi za istorijskim predmetima i dokumentima. Razlog je jednostavan. Za razliku od muzeja koji uglavnom čekaju da ih građani pozovu i nešto im ponude na poklon (ređe za otkup), kolekcionari su stalno na terenu. Oni međusobno komuniciraju, lakše uspostavljaju kontakte.

„Kolekcionarstvo zahteva veliko odricanje. Sredstva za kupovinu predmeta su uvek ograničena, treba zakinuti negde drugde. Izbor je jednostavan – s jedne strane je pasija koja je često jača od logike, kao neka zavisnost, a sa druge strane je realan život sa računima, potrebama dece, troškovima za odmor, popravke bele tehnike, automobila”, ukazuje naš sagovornik.

Mnogi kolekcionari ne uspevaju da naprave balans između svojih želja i troškova realnog života. Neki popuste pred životnim izazovima i prodaju kolekcije. One često završe u inostranstvu i budu trajno izgubljene kao svedočanstvo naše istorije. Tako je, recimo, nemačka mašina „enigma” za šifrovanje, kojih je ostalo tek nekoliko u svetu, završila u inostranstvu. Kada je ponuđena našim muzejima da je otkupe, bila je sezona odmora. Rekli su „javite se kasnije”. Posle toga se više niko nije javljao.

„Priprema jedne ovakve izložbe košta od dve do pet hiljada evra. To su sredstva koja može da obezbedi većina lokalnih samouprava. Naša namera jeste da upravo tamo gde nema muzeja donesemo istoriju i približimo je pre svega najmlađima. Da vide koliko istorija može da bude atraktivna”, zaključuje Dejan Kragić.