Nakba, crni datum palestinskog kalendara

Taj datum je u kolektivnoj memoriji generacija Palestinaca upisan kao Nakba, katastrofa, koja ih je zadesila kada je 15. maja 1948. proglašena Država Izrael.

Jevrejske snage su za kratko vreme ubile hiljade Palestinaca, uništile ili ispraznile stotine njihovih sela, proterale 700.000 ljudi – osam od deset stanovnika – i zauzele 78 procenata istorijske teritorije Palestine. Lažni cionistički slogan „Zemlja bez naroda, za narod bez zemlje” počeo je brutalno da se ostvaruje.

Palestina je vekovima bila deo Osmanske imperije, dok je posle Prvog svetskog rata nisu okupirali Britanci, kojima je Liga naroda poverila stvaranje posebnog geopolitičkog entiteta poznatog kao britanska mandatna teritorija Palestine.

Uporedo s tim, narastao je cionistički pokret, koji je računao na obećanje čuvene britanske Balfurove deklaracije da će Palestina biti nacionalni dom Jevreja, koji su tada činili tek oko deset procenata stanovništva. Tokom godina mandata, od 1923. do 1948, Britanci su omogućili imigraciju iz Evrope pa se broj Jevreja za to vreme uvećao sa 60.000 na 700.000.

Istovremeno, „kadijat Falistin”, palestinska stvar, postala je političko pitanje još početkom dvadesetih godina prošlog veka. Njihove pobune protiv imigracije surovo su ugušivane. Bilo je to vreme rađanja palestinskog otpora i protiv britanske okupacije i cionističkog projekta.

Februara 1947. Britanci su najavili kraj svog mandata i pitanje Palestine vratili u UN, koje su iste godine donele rezoluciju o podeli Palestine na dva dela: 55 procenata jevrejskoj, a 45 arapskoj državi. Jerusalim ostaje pod međunarodnom kontrolom. Palestinci o predlogu nisu bili konsultovani.

Naoružane jevrejske grupe pojačavaju pritisak kako bi se Britanci što brže povukli. Grupa Irgun jula 1946. postavlja dinamit u jerusalimskom hotelu „Kralj David” i tada gine 91 osoba. Pokreću se i akcije s ciljem proterivanja Palestinaca, kao što je masakr u selu Dir Jasin aprila 1948, kada je ubijeno 107 Palestinaca, uključujući ženu i decu. Od decembra 1947. do maja 1948. proterano je 175.000 Palestinaca, a 200 njihovih sela i gradova spaljeno je, ispražnjeno ili okupirano.

Dan pre nego što je isticao britanski mandat bila je proglašena Država Izrael. Četiri arapske zemlje krenule su u rat, koji se jula 1949. završio primirjem. Jevreji su ostvarili prvu od svojih ratnih pobeda, ali svi legati istorije, sučeljenih nacionalnih vizija i ambicija, stvorili su eksplozivni miks i označili početak najdužeg konflikta savremenog doba.

Bilans je bio 13.000 ubijenih Palestinaca, 530 sela i gradova uništeno je ili raseljeno, a 700.000 ljudi poslato u izbeglištvo po okolnim arapskim zemljama. Sva njihova pokretna i nepokretna imovina bila je zaplenjena, a Zakon o povratku – koji Jevrejima doseljenim u Izrael garantuje državljanstvo – istovremeno je Palestincima zabranio povratak u domovinu.

Od vremena prve odlučujuće pobede 1948, Izrael je proslavio još jednu: u ratu 1967. zauzeo je Zapadnu obalu, pojas Gaze, a istočni Jerusalim pripojio zapadnom, jevrejskom delu, proglašavajući ga za večiti i nedeljivu prestonicu Izraela.

Kasnije godine, ispunjene romantizovanim prikazima palestinske borbe, ali i terorizmom, samo su prizivale brutalnije izraelsko uzvraćanje. Čak je i sporazum iz Osla 1993. bio osuđen na neuspeh od starta, iako su njegovi potpisnici podelili Nobelovu nagradu za mir. Izraelska desnica ubrzo je ugušila mirovni proces, okupacija se nastavljala, a Palestinci će svojim ustancima – intifadama – uzalud pokušavati da konflikt reše oružjem.

Izrael je 2005. prepustio pojas Gaze i omogućio palestinsku samoupravu na Zapadnoj obali, ali nije odustao od jevrejske kolonizacije okupirane zemlje svodeći državu na koju čekaju na sve manju enklavu.

Danas 5,8 miliona proteranih Palestinaca i njihovih potomaka živi po izbegličkim logorima na okupiranoj Zapadnoj obali, u pojasu Gaze, Jordanu, Libanu i Siriji. Generacijama Palestinaca po dijaspori Dan Nakbe je i dalje krunska veza sa sopstvenim korenima. I danas se malobrojni preživeli sećaju kako su mirno živeli uz Jevreje u Jafi, ali kako sećanja blede s nestankom svedoka, tako se gase nade u povratak.

Ovo posebno važi za deceniju vlasti konzervativnog izraelskog Likuda i njegovog lidera Benjamina Netanijahua. Iako pojam Nakba ima kod Palestinaca slično značenje kao reč Šoa, koja Jevrejima označava Holokaust, za vreme jedne od Likudovih vlada Nakba je izbačena iz udžbenika dece izraelskih Arapa, koji čine petinu stanovništva Izraela.

Posle više od sedam decenija otpora, intifada i pregovora, Palestinci imaju svoje samouprave na Zapadnoj obali i Gazi, ali ih ta podela dodatno opterećuje. Ljuti su jer mirovni proces faktički ne postoji i ne osećaju podršku Arapa, koji normalizuju odnose sa Izraelom. Besni su na svoje rukovodstvo smatrajući da je učinilo mnogo kompromisa ne dobijajući išta zauzvrat.

Nakba je postala tačka palestinskog okupljanja oko zahteva da dobiju nezavisnu državu, a pravo na povratak je decenijama jedna od ključnih prepreka mirovnih pregovora. Dok god su vladajuće izraelske elite nacionalista, radikalnih cionista i ultraortodoksnih uverene da bi to značilo demografsku kapitulaciju prirode jevrejske države, dotle povratka neće biti. Ostaju samo nostalgija za Palestinom i Nakba.