Zapušteno vaspitanje i njegove posledice

Tragedije koje ovih dana potresaju Srbiju ne otvaraju put do saznanja pravih uzroka. Naša tragičnost je utoliko dublja što su neposredni izvršitelji dete i mladić iz materijalno dobrostojećih porodica koje bi, po svojoj društvenoj ulozi, trebalo da odgajaju zdravu, svesnu ličnost. Pitanje krivice istražuje sud, a pitanje odgovornosti je predmet upravo porodice i škole u našim veoma surovim društvenim okolnostima.

Tragični epilozi govore da nijedna karika u vaspitnom lancu nije temeljno funkcionisala u formiranju ovih mladih ličnosti koje su uništile i narušile toliko tuđih, a samim tim i svoje živote. Nad ovim tragedijama se ne sme likovati, niti se ne smeju zapostaviti, jer ih mnogo mladih preko informacionih mreža podržava i divi im se. Sada svi pametujemo da je zapuštena ili promašena vaspitna funkcija. Pitanje je zašto ovakva lica, a mnogo ih je danas u razbijenim porodicama i u narušenom vaspitno-obrazovnom sistemu, nisu blagovremeno prepoznata i preventivno zbrinuta. Pri upisu u školu morali su da prođu komisijski pregled. Njihova asocijalna priroda nije se mogla potpuno sakriti u porodici, školi i društvenom okruženju, a ostali su usamljenici koji su neuspešno i pogrešno pokušavali da se nametnu kao lideri. Njihovo interesovanje za vatreno oružje u nezrelom i adolescentskom periodu upućivalo je i roditelje i školu i društveno okruženje na moguće tragične posledice. Iz sukoba u ličnosti izronila je tragična socijalna patologija s masovnim ubistvima – najcrnji mogući ishod.

Ovo je veoma složena problematika, za čije tumačenje je potrebna posebno visoka stručnost. Nužne su promene u nekoliko ozbiljnih poduhvata u prosvetnoj politici nastalih od 2003. godine iz dobrih namera, nažalost s tragičnim posledicama.

Inkluzija učenika sa posebnim potrebama odvija nam se u neodgovarajućim uslovima, od njihove kategorizacije pri upisu, do svrstavanja po odeljenjima gde nisu dobro prihvaćeni. Malo je škola koje inkluziju sasvim uspešno ostvaruju. Ovo je i nehumano i opasno. Nužan je daleko savesniji i stručniji rad komisija za kategorizaciju i stvaranje uslova za uključenje kategorisanih učenika u odgovarajuće socijalno okruženje: smanjen broj učenika u odeljenju, priprema odeljenja da učenika s posebnim potrebama dobro prihvate i obezbeđenje stručno osposobljenog kadra za rad u takvim odeljenjima.

Svi smo bili željni promena u duboko narušenom vaspitanju i obrazovanju u toku raspada SFRJ od 1990. godine. Neprimerene ambicije i brzopletost dovele su i do progona klasičnih i tradicionalnih vrednosti kao arhaičnih. Strane zemlje su nam, između ostalog i iz političkih pobuda, ponudile brojne svoje modele, uključujući i stručnjake sa unapred osmišljenim seminarima i obukama koje se nisu mogle nakalemiti na naše uslove. Bilo je i raznih podvala koje smo kasno prozreli: vraćanje na kurikulum umesto plana i programa; fetišizacija prava učenika i roditelja u odnosu na obaveze; forsiranje grupnog, kinestetskog i pragmatičkog učenja na štetu individualno-apstraktnog; fokusiranje na stručne škole i zapostavljanje opšteg obrazovanja; nametanje stranog izdavaštva udžbenika sa sumnjivim sadržajima...

Novo vreme dovelo nam je u kuću i novu tehnologiju koja se sve više okreće ka profitu i opsenoj zabavi umesto kulturi, nauci i naučnim saznanjima, pa nam virtuelni svet skreće mlade ka devijacijama i nerazumevanju stvarnog života. To nužno zahteva dodatno ojačanje vaspitne funkcije. Daleko je delotvornije održanje blagovremenog i odgovarajućeg koordinisanog vaspitnog delovanja (porodica, škola, država i društvo) u dugoročno prihvatljivom sistemu vrednosti, koji je duboko narušen s kraja prošlog veka, uz znatno više kontrole medija, dostupnosti negativnih internet mreža, TV programa i kanala koji ih emituju.

Opšta psihološka, pedagoška, didaktička i druga znanja i veštine do sada zaposlenih stručnih kadrova po školama, pokazalo se, ne mogu da odgovore sve složenijim izazovima koje nam ubrzano donosi naučnotehnološki razvoj. U predmetnoj nastavi OŠ rade nastavnici bez elementarnog poznavanja defektologije (psihopatologije), a u stručnim školama brojni profesori struke bez ijednog ispita iz pedagoške, psihološke, metodičke i didaktičke oblasti. Elementarna znanja stiču tek za polaganje ispita za licencu ako se opredele za trajan rad u prosveti.

Rad nastavnika i malog broja stručnih saradnika ne može da dostigne zadovoljavajući učinak sa velikim brojem učenika u odeljenju. Ne može se ostvariti individualan pristup učeniku, da ne govorimo o individualizovanom. Neophodno je unapređenje standarda (ne samo materijalnih), motivacije i uslova za rad, uz drugačiji sistem finansiranja prosvete, a ne samo povećanje broja psihologa i školskih policajaca. Čemu „štednja” čije posledice će se pretočiti u nasilje, kriminal i masakre?

Pribegavanje kratkoročnim promenama svakog zakona, kad god nam kakav problem iskrsne, i to samo do njegovog prividnog rešenja, najčešće je pucanj uprazno.

Ministar prosvete je ispravno podneo ostavku na funkciju, a to bi trebalo da urade i mnogi drugi funkcioneri u Ministarstvu prosvete (do direktora škola) nesposobni da vode stručne sektore i su da se izbore za delotvornija ulaganja i u prosvetnu delatnost, pored zdravstvene, obaveštajne i preventivne delatnosti svih vidova policije i sudstva.

Hoće li država, posle ovih tragičnih događaja, konačno shvatiti ozbiljnost izazova u prosveti koji se moraju rešavati?

Miodrag Srbljak,
samostalni prosvetni savetnik u penziji