Setite se Čilea

Bezobzirni izlivi nezadovoljstva i opasne pretnje opozicije kormilaru Srbije Aleksandru Vučiću mogli bi da podsete pomnije hroničare svetskih zbivanja i na ponašanje čileanske opozicije pre skoro pola veka, koje je bilo uvod u nasilnu smenu legalne vlasti, što je Čile gurnula u najtužniji period u istoriji.

Mesecima je ostrašćena čileanska opozicija, potpomognuta stranim kapitalom i obaveštajnim službama, u prvom redu elitnim agentima CIA, što je kasnije priznao i sam Henri Kisindžer, pripremala teren za obaranje legalno izabranog čileanskog predsednika Salvadora Aljendea. Baš kao što sada, uz blagoslov nekih stranih obaveštajnih službi, nasilnu smenu vlasti u Srbiji priželjkuje najveći deo udružene opozicije, ne birajući sredstva, ne pokazujući nimalo saosećajnosti čak ni u trenutku kad su njihovu zemlju zadesile dve velike ljudske tragedije.

Gotovo da je zapanjujuća ta bezdušnost, kojoj, verujemo, neće uspeti ono što je uspelo bezdušnoj čileanskoj opoziciji, da se nasilnički domogne vlasti posle krvavog vojnog puča 11. septembra 1973, kada se u palati Moneda ugasio život i samog Aljendea.

I šta je potom usledilo? Vlast preuzima miljenik lažne „zapadne demokratije” Augusto Pinoče, Čileanac francuskog porekla, koji je diktatorski vladao sve do 1990. Odmah slede hapšenja i mučenja 28.000 uglavnom levičara, a 3.197 Čileanaca je i ubijeno.

Mornarica je tada bila zadužena za hapšenje komunista, pešadija socijalista, a avijacija za ultralevičare. Otvaraju se logori, a najveći je bio na stadionu „Nasionale”, kroz koji je prošlo desetine hiljada rodoljuba, među kojima je bio i poznati poeta, reditelj i gitarista Viktor Martinez, kome mučitelji seku prste da više nikada ne zasvira, a ubrzo ga i ubijaju. U istom logoru bio je zatočen i dopisnik Tanjuga Momo Pudar.

Više koncentracionih logora otvoreno je i od Arike na severu do Ognjene zemlje na jugu zemlje, gde su mučenja svakodnevna. Ipak, od svih logora najužasniji je bio na ostrvu Douson, u Magelanovom moreuzu, gde se tortura odvijala na temperaturi od minus petnaest stepeni, uz gotovo stalno fijukanje vetra brzinom i do sto kilometara na sat. Jedan od retkih preživelih bio je bivši šef čileanske diplomatije Klodomiro Almeida, čija je ispovest, maja 1974, pred direktorom meksičkog lista „Ekscelzior” Huliom Šererom, ostala trajno svedočanstvo tog užasa.

Koliko je Pinoče bio ohol, možda najbolje potvrđuje njegov odnos prema najslavnijem čileanskom poeti, nobelovcu i južnoameričkom Homeru Pablu Nerudi, prema kome nije pokazao nimalo samilosti ni kada je bio na samrti i kada je ispuštao dušu (23. septembra 1973), samo dvanaest dana posle krvave drame u Santjagu i pogibije njegovog iskrenog prijatelja Aljendea.

Jednostavno, Pinoče se plašio i mrtvog Nerude i njegove besmrtne duše. Nije želeo da ispuni čak ni njegovu poslednju želju – da bude sahranjen na brežuljku Crnog ostrva, iznad svog doma i posmrtno sluša „jeku i jecaje talasa nemirnog Pacifika”.

Svih ovih detalja treba da se podsete i miroljubivi građani Srbije, dok neki opozicionari prete nasiljem, pa i odsecanjem glave, hapšenjima. Neki su pretili i vešalima i testerama, žarko želeći da kroz zastrašujuće poruke i haos preuzmu vlast, i to u vreme kad je Srbija finansijski veoma stabilna država, za razliku od Čilea pre pola veka, koji je tada bio u finansijskom kolapsu.

Slobodan Stajić,
publicista, Sarajevo