Сетите се Чилеа

Безобзирни изливи незадовољства и опасне претње опозиције кормилару Србије Александру Вучићу могли би да подсете помније хроничаре светских збивања и на понашање чилеанске опозиције пре скоро пола века, које је било увод у насилну смену легалне власти, што је Чиле гурнула у најтужнији период у историји.

Месецима је острашћена чилеанска опозиција, потпомогнута страним капиталом и обавештајним службама, у првом реду елитним агентима ЦИА, што је касније признао и сам Хенри Кисинџер, припремала терен за обарање легално изабраног чилеанског председника Салвадора Аљендеа. Баш као што сада, уз благослов неких страних обавештајних служби, насилну смену власти у Србији прижељкује највећи део удружене опозиције, не бирајући средства, не показујући нимало саосећајности чак ни у тренутку кад су њихову земљу задесиле две велике људске трагедије.

Готово да је запањујућа та бездушност, којој, верујемо, неће успети оно што је успело бездушној чилеанској опозицији, да се насилнички домогне власти после крвавог војног пуча 11. септембра 1973, када се у палати Монеда угасио живот и самог Аљендеа.

И шта је потом уследило? Власт преузима миљеник лажне „западне демократије” Аугусто Пиноче, Чилеанац француског порекла, који је диктаторски владао све до 1990. Одмах следе хапшења и мучења 28.000 углавном левичара, а 3.197 Чилеанаца је и убијено.

Морнарица је тада била задужена за хапшење комуниста, пешадија социјалиста, а авијација за ултралевичаре. Отварају се логори, а највећи је био на стадиону „Насионале”, кроз који је прошло десетине хиљада родољуба, међу којима је био и познати поета, редитељ и гитариста Виктор Мартинез, коме мучитељи секу прсте да више никада не засвира, а убрзо га и убијају. У истом логору био је заточен и дописник Танјуга Момо Пудар.

Више концентрационих логора отворено је и од Арике на северу до Огњене земље на југу земље, где су мучења свакодневна. Ипак, од свих логора најужаснији је био на острву Доусон, у Магелановом мореузу, где се тортура одвијала на температури од минус петнаест степени, уз готово стално фијукање ветра брзином и до сто километара на сат. Један од ретких преживелих био је бивши шеф чилеанске дипломатије Клодомиро Алмеида, чија је исповест, маја 1974, пред директором мексичког листа „Ексцелзиор” Хулиом Шерером, остала трајно сведочанство тог ужаса.

Колико је Пиноче био охол, можда најбоље потврђује његов однос према најславнијем чилеанском поети, нобеловцу и јужноамеричком Хомеру Паблу Неруди, према коме није показао нимало самилости ни када је био на самрти и када је испуштао душу (23. септембра 1973), само дванаест дана после крваве драме у Сантјагу и погибије његовог искреног пријатеља Аљендеа.

Једноставно, Пиноче се плашио и мртвог Неруде и његове бесмртне душе. Није желео да испуни чак ни његову последњу жељу – да буде сахрањен на брежуљку Црног острва, изнад свог дома и посмртно слуша „јеку и јецаје таласа немирног Пацифика”.

Свих ових детаља треба да се подсете и мирољубиви грађани Србије, док неки опозиционари прете насиљем, па и одсецањем главе, хапшењима. Неки су претили и вешалима и тестерама, жарко желећи да кроз застрашујуће поруке и хаос преузму власт, и то у време кад је Србија финансијски веома стабилна држава, за разлику од Чилеа пре пола века, који је тада био у финансијском колапсу.

Слободан Стајић,
публициста, Сарајево