Život ima smisla i u poznim godinama

U Šapcu živi advokat Slobodan Lale Smiljanić, koji nam je i pored slabovidosti u poslednjih sedam–osam godina podario više od deset romana. Iako u penziji, ne posustaje u stvaralačkom procesu – podseća na sudbinu prote Smiljanića (ulica u Šapcu nosi njegovo ime), takođe i na Zadužbinu, kasnije hotel „Zeleni venac”, a danas privatnu zgradu. Povodom romana „Drina plače i pamti” recenzent je zabeležio: Slobodan Smiljanić, četvrt veka nakon završetka sukoba, svoju novu knjigu posvećuje stradanju srpskog naroda u srednjem Podrinju od marta 1992. do februara 1993. Da bi povodom promocije romana „Mačvanka” novinarka Svetlana Ljubić zabeležila kredo magistra prava i pisca u punom zamahu: „Slobodan Lale Smiljanić podario je prisutnima i važne životne pouke: ’Kao osoba koja slabije vidi, nisam poklekao. Usavršio sam i kucanje na tastaturi, jeste sa duplim naporom, ali radim istom brzinom kao jedan osrednji daktilograf. Ljudi koji imaju neki nedostatak, zdravstveni problem, pogotovo kad zađu u poznije godine, ne treba nikad da se predaju. Moraju da budu stalno aktivni, da nešto odaberu, ono što im leži, bilo šta da je u pitanju. To znači da se tako održava životna energija, ta pozitivna energija, koja daje stimulans u životu i da život ima nekakvog smisla… Jedino ne valja: ’E, baš me briga, sad sam u penziji, pustim mozak na otavu, ne radim ništa.’ To je najopasnije. Snažna volja i energija zaista mogu od čoveka da naprave čudo. Ja neću da kažem da je od mene napravljeno čudo, ali hoću da kažem da sad sve lakše i bolje pišem, prosto sam u duši zadovoljan onim što mogu i što se moji romani čitaju. Ja sam prijatno iznenađen. I ’Mačvanka’ se kupuje, svaki dan neko naruči, na moje veliko zadovoljstvo’”, rekao je na predstavljanju romana u Mišaru Slobodan Lale Smiljanić.

Nadam se da ove reči mogu nekima da budu uteha i podstrek, a mladima savet kako da usmere svoj život na pravi put, jer ima stotinu staza. A prava je jedna.

Jovan Rukavina,
Šabac