Rad sa „ribnikarcima” najizazovnije iskustvo do sada

Do 3. maja ove godine većina nas bila je ubeđena da se masovna ubistva u školama dešavaju negde daleko i nekom drugom. Zbog toga lekciju o tome kako psiholozi treba da reaguju u situacijama masovne pucnjave u školskom okruženju nismo ni predavali našim studentima. Dok nisam ušla na vrata Osnovne škole „Vladislav Ribnikar” u želji da deci, roditeljima i nastavnicima pružim psihološku „prvu pomoć” i podršku nakon ubistva devetoro đaka i njihovog čuvara, iskreno sam mislila da je rad na palijativnom odeljenju dečje onkologije na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, gde sam godinama radila kao klinički psiholog, bilo moje najteže i najizazovnije profesionalno iskustvo, istakla je dr Tamara Klikovac, profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Govoreći na okruglom stolu pod nazivom „Psiholozi u kriznoj situaciji nakon dva uzastopna višestruka ubistva”, koji je održan na 71. Kongresu psihologa Srbije na Paliću, vidno potresena profesorka Filozofskog fakulteta objasnila je da su psiholozi koji su bili angažovani da pruže pomoć deci – svedocima stravičnog masakra koji je počinio K. K., trinaestogodišnji đak škole na Vračaru, morali brzo da procenjuju kome je pomoć najpotrebnija, kako će deca reagovati na ovaj strašan zločin i koji su đaci najranjiviji.

„Najvažnije je bilo da tu decu smirimo, pokušamo da ih stabilizujemo i podstaknemo njihovu međusobnu povezanost, jer smo znali da to doprinosi njihovom psihičkom oporavku. Svi zaposleni u školi imali su veliku potrebu da nam do detalja objasne kako se zločin odigrao, roditelji su imali dilemu da li i kada deca treba da se vrate na nastavu i kako da odgovore na pitanje na koje ni mi nemamo odgovore – zašto se to desilo. Prepoznala sam ogroman osećaj krivice kod nastavnika, koji su sebi i nama neprestano ponavljali pitanje: kako ništa nismo prepoznali tokom sedam godina školovanja K. K.?”. Jedna od mojih najtežih intervencija bila je sa gimnazijalkom koja je čula šta se desilo i utrčala u školu da potraži brata. Ona je bukvalno sve videla, uključujući i ubijenu decu. Tragajući za svojim bratom, susrela se sa počiniocem masovnog ubistva, kada je on izlazio u dvorište nakon završenog masakra”, ispričala je dr Tamara Klikovac.

Predsednica Društva psihologa Srbije i članica Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih, dr Tamara Džamonja Ignjatović ocenila je da su sada napravljeni stalni timovi za pružanje psihološke pomoći i podrške, naglašavajući da je veoma značajno da deca, nastavnici i roditelji viđaju iste stručnjake u isto vreme.

„Deci koja ne dolaze na nastavu obezbedili smo pružanje psihološke pomoći van škole, a onim učenicima koji su odlučili da se vrate u klupe, pomoć pružamo u školskom ambijentu. Formirali smo i specijalizovane timove za decu koja nisu direktno svedočila samom masakru i za mališane mlađeg školskog uzrasta, ali i za onu decu koja u budućnosti budu imala mentalne probleme. Osnovan je i poseban tim za pružanje podrške roditeljima – oni su se spontano povezali van škole u svojevrsnu grupu podrške i samopomoći, što je izuzetno značajno u ovoj situaciji”, istakla je predsednica Društva psihologa Srbije.

Ona je naglasila da je Odeljenje za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu izuzetno efikasno reagovalo na ovu dramatičnu situaciju, brzo se organizovalo da bi pružilo podršku deci, nastavnicima i roditeljima, i medijima poslalo profesionalne smernice za izveštavanje u kriznim situacijama.

Psiholog Zorica Marić, koja je među prvima pozvana da pruži pomoć deci u školi „Vladislav Ribnikar”, podsetila je da su ovakvi krizni događaji retki, zbog čega za njih nikada nismo pripremljeni, ali i istakla da je od ključne važnosti – prepustiti stručnjacima da naprave plan rada u krizi.

„Izuzetno je važno da stalno govorimo deci: ’normalno je što se tako osećaš’ ili ’ta emocija je normalna reakcija na nenormalnu situaciju’, jer su ona sada preplavljena brojnim emocijama tuge, ljutnje, besa ili straha. Većina njih će se oporaviti i bez naše podrške, ali je važno ponuditi tu pomoć”, ocenila je Zorica Marić.