Рад са „рибникарцима” најизазовније искуство до сада

До 3. маја ове године већина нас била је убеђена да се масовна убиства у школама дешавају негде далеко и неком другом. Због тога лекцију о томе како психолози треба да реагују у ситуацијама масовне пуцњаве у школском окружењу нисмо ни предавали нашим студентима. Док нисам ушла на врата Основне школе „Владислав Рибникар” у жељи да деци, родитељима и наставницима пружим психолошку „прву помоћ” и подршку након убиства деветоро ђака и њиховог чувара, искрено сам мислила да је рад на палијативном одељењу дечје онкологије на Институту за онкологију и радиологију Србије, где сам годинама радила као клинички психолог, било моје најтеже и најизазовније професионално искуство, истакла је др Тамара Кликовац, професор на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду.

Говорећи на округлом столу под називом „Психолози у кризној ситуацији након два узастопна вишеструка убиства”, који је одржан на 71. Конгресу психолога Србије на Палићу, видно потресена професорка Филозофског факултета објаснила је да су психолози који су били ангажовани да пруже помоћ деци – сведоцима стравичног масакра који је починио К. К., тринаестогодишњи ђак школе на Врачару, морали брзо да процењују коме је помоћ најпотребнија, како ће деца реаговати на овај страшан злочин и који су ђаци најрањивији.

„Најважније је било да ту децу смиримо, покушамо да их стабилизујемо и подстакнемо њихову међусобну повезаност, јер смо знали да то доприноси њиховом психичком опоравку. Сви запослени у школи имали су велику потребу да нам до детаља објасне како се злочин одиграо, родитељи су имали дилему да ли и када деца треба да се врате на наставу и како да одговоре на питање на које ни ми немамо одговоре – зашто се то десило. Препознала сам огроман осећај кривице код наставника, који су себи и нама непрестано понављали питање: како ништа нисмо препознали током седам година школовања К. К.?”. Једна од мојих најтежих интервенција била је са гимназијалком која је чула шта се десило и утрчала у школу да потражи брата. Она је буквално све видела, укључујући и убијену децу. Трагајући за својим братом, сусрела се са починиоцем масовног убиства, када је он излазио у двориште након завршеног масакра”, испричала је др Тамара Кликовац.

Председница Друштва психолога Србије и чланица Радне групе за подршку менталном здрављу и сигурности младих, др Тамара Џамоња Игњатовић оценила је да су сада направљени стални тимови за пружање психолошке помоћи и подршке, наглашавајући да је веома значајно да деца, наставници и родитељи виђају исте стручњаке у исто време.

„Деци која не долазе на наставу обезбедили смо пружање психолошке помоћи ван школе, а оним ученицима који су одлучили да се врате у клупе, помоћ пружамо у школском амбијенту. Формирали смо и специјализоване тимове за децу која нису директно сведочила самом масакру и за малишане млађег школског узраста, али и за ону децу која у будућности буду имала менталне проблеме. Основан је и посебан тим за пружање подршке родитељима – они су се спонтано повезали ван школе у својеврсну групу подршке и самопомоћи, што је изузетно значајно у овој ситуацији”, истакла је председница Друштва психолога Србије.

Она је нагласила да је Одељење за психологију Филозофског факултета у Београду изузетно ефикасно реаговало на ову драматичну ситуацију, брзо се организовало да би пружило подршку деци, наставницима и родитељима, и медијима послало професионалне смернице за извештавање у кризним ситуацијама.

Психолог Зорица Марић, која је међу првима позвана да пружи помоћ деци у школи „Владислав Рибникар”, подсетила је да су овакви кризни догађаји ретки, због чега за њих никада нисмо припремљени, али и истакла да је од кључне важности – препустити стручњацима да направе план рада у кризи.

„Изузетно је важно да стално говоримо деци: ’нормално је што се тако осећаш’ или ’та емоција је нормална реакција на ненормалну ситуацију’, јер су она сада преплављена бројним емоцијама туге, љутње, беса или страха. Већина њих ће се опоравити и без наше подршке, али је важно понудити ту помоћ”, оценила је Зорица Марић.