Hrvatima slađi srpski šećer

Svake godine u Srbiji se reprizira neravnopravna borba farmera i prehrambene industrije oko cene agrarnih proizvoda. A u tom nadmetanju s posebnom pažnjom prati se na čiju će stranu država da namigne.

Poučeni i ohrabreni prošlogodišnjim iskustvom, kada je država zabranila izvoz žitarica radi očuvanja domaćih cena i snabdevenosti, čelni ljudi industrije šećera su prvih septembarskih dana zatražili od države da zabrani izvoz šećerne repe. Razlog je to što su hrvatske šećerane namerile da sirovinu kupe u Srbiji i da je plate više nego što su ratarima ponudili ovdašnji prerađivači repe. Hrvati, naime, vojvođanskim paorima nude 400 evra po toni slatkog korena, a domaće šećerane oko 270 evra po toni. Po kursu od nešto više od 76 dinara za evro, ratari u scenariju zabrane izvoza dobijaju manje nego prošle godine. Farmeri ni lanjskom cenom od 2,2 dinara po kilogramu repe nisu bili zadovoljni što su jasno pokazali nezainteresovanošću za ovogodišnju setvu. Slatkog korena jena njivama manje za oko 30.000 hektara ili čak za oko 40 odsto manje nego lane.

Taze ministar poljoprivrede Saša Dragin nije ispunio želju šećeranama. Jasno je saopštio da Ministarstvo poljoprivrede nema nameru da zabrani izvoz šećerne repe, ali ni bilo kojih poljoprivrednih proizvoda čime bi se samo dodatno stimulisao ovaj sektor prerađivačke industrije.

– Industrija šećera je u aktuelnoj državnoj politici veoma zaštićena, bio je izričit Saša Dragin posle sastanka sa predstavnicima šećerana. – Carinska zaštita za industriju šećera je ekstremno visoka, čak 98 odsto za šećer, dok je prosek u poljoprivredi 21 odsto. Zahtevi šećerana, predstavljeni kao borba za nacionalni interes, nisu ništa drugo već borba za nabavku sirovina po što nižim cenama, a na direktnu štetu poljoprivrednika. Usled toga, Ministarstvo će biti prinuđeno da preispita svoju politiku prema ovom sektoru prerađivačke industrije u nameri da zaštiti, pre svega, prihod poljoprivrednika kao svoje ciljne grupe i nosioce razvoja poljoprivrede, piše na sajtu resornog ministarstva.

Ministar Dragin opomenuo je i uljare koje ove jeseni nisu voljne da poštuju ugovorenu otkupnu cenu suncokreta od 300 do 350 evra po toni.

– Prošle godine uljare su suncokret u žetvi plaćale 350 evra po toni u žetvi, a kasnije je cena u okruženju bila 550 evra po toni. Fabrike ulja su u izvozu imale ekstraprofit, a nisu ponudile da ga podele sa proizvođačima i bilo bi korektno da sada ispoštuju ugovore koje su same ponudile. S obzirom na to da je država pomagala uljarima kroz carinske zaštite i izvozne stimulacije, uljari rizikuju da izgube taj status ako ne poštuju proizvođače suncokreta – rekao je Dragin nakon jednog sastanka sa uljarima postavivši im pitanje da li su im proizvođači suncokreta potrebni i narednih godina i da li žele da država pravno zaštiti proizvođače pa da imaju kolektivnu tužbu za nepoštovanje ugovora i naknadu štete.

Ovakvim stavovima Saša Dragin pobrao je simpatije zemljoradnika, koji nisu navikli da u sukobu interesa sa prerađivačima država bude na njihovoj strani, pa se otuda već pitaju koliko dugo će on ostati ministar. U dosadašnjim sličnim raspravama država je neretko, pod parolom potrebe za nižim cenama hrane, podržavala prerađivače tako da zemljoradnici kažu da je za državu važniji Pokret potrošača, ali da mnogo ne mari za Pokret za zaštitu proizvođača.

Koliko je državna politika otvaranja i zatvaranja granice nanela štete poljoprivredi vidi se, kažu stručnjaci, i iz iskustva lanjske zabrane izvoza žitarica.

– Zbog zabrane izvoza i kasnog njenog ukidanja ostalo nam je neprodato 300.000 tona pšenice i najmanje 700.000 tona kukuruza. Na tome se moglo lepo zaraditi, a sada se ne bi sudarila dva roda i puni čardaci koji obaraju ionako nisku cenu – objašnjava Đorđe Bugarin, nekadašnji predsednik Zadružnog saveza Vojvodine, a sada sekretar za agrar u Privrednoj komori Vojvodine.

(/slika2)Posledice zatvorenih granica su i to što smo imali najskuplju pšenicu u Evropi, posledično skupu stočnu hranu, pokolj stoke, a sada rekordne cene mesa. Po rečima našeg sagovornika, spisku državnih grehova valja pridodati i ponašanje Direkcije za robne rezerve koja gotovo nikada ne interveniše na tržištu da bi zaštitila zemljoradnike. Bugarin podseća da je Direkcija u proleće ove godine za popunu svojih zaliha platila pšenicu po rekordnih 23,5 dinara po kilogramu. Na primedbu da su se oni pravdali da je sistem takav da ne mogu da je kupe na novosadskoj Produktnoj berzi, na primer, već na osnovu dostavljenih najpovoljnijih ponuda, Bugarin uzvraća opaskom da treba da menjaju sistem, a ne da se ponašaju kao tajnovita organizacija koja je plen političkih partija. „One bi trebalo da se transformišu u Agenciju za tržišne intervencije, kao i da obezbede strateške rezerve”.

I proizvodnja mleka platila je ceh nedosledne državne politike. Prošle jeseni mlekare su povećale otkupne cene na preko 30 dinara i proizvođači su, s državnom premijom, dobijali i do 35 dinara po litru. Konditorima je, međutim, bilo u interesu da kupe uvozno mleko u prahu koje je jevtinije zbog veće agrarne pomoći bogatijih država. Lobi je postigao svoje, rampa na uvoz je spuštena na nekoliko meseci, uvezene su hiljade tona prerađenog mleka, a mlekare su, zbog slabijeg plasmana i veće ponude, snizile otkupnu cenu mleka na 25 dinara u proseku.Toliko o zaštiti stočarstva.

Još jedan u nizu primera koliko državi zemljoradnici nisu na srcu stigao je prethodnih dana iz Srbobrana. Predstavnici Ministarstva poljoprivrede su u ataru ovog mesta, u prisustvu inspekcije, omogućili poljoprivrednicima da počnu korišćenje zakupljenog državnog zemljišta od 431 hektara, preneo je „Agropres”.

Ovaj zakup paori iz Bečeja zasnovali su još pre dve godine, ali je PIK „Bečej”, višegodišnji korisnik ove, inače državne zemlje, na različite načine, pa i sudom, osporavao ulazak zakupaca u njive.

Opšte je mišljenje da su ovakvi negativni primeri kod nas brojni zato što nemamo strategiju razvoja agrara. Tačnije, uvek postoji neka, međutim, problem je to što svaki novi ministar poljoprivrede donosi svoju, a oni su se, istini za volju, poslednjih godina zbog čestih izbora isto tako i menjali. Kada ne znaš kuda ideš svi putevi su ti dobri, zaključio je solomonski Bugarin dodajući da mi imamo sto početaka, a nijedan završetak.

–Ratifikovali smo SPP i nema dileme da naši putevi vode u EU. Zato nam treba jasna politika kako bi naš farmer mogao spremno da sačeka i da izdrži trku s evropskim konkurentima. Dosadašnja agrarna politika mu u tome nije pomagala, kaže Đorđe Bugarin.