Zapadne vrednosti i Divlji zapad

„Još relativno česta tvrdnja da se pristupom u EU ulazi u evropski logor pod američkom komandom a ne u naprednije, građansko društvo je ’intelektualni skandal’”, Karl Poper

Mada smo, od Informbiroa do Titove smrti, najveću finansijsku pomoć dobijali od SAD, neprestano smo rabili sintagmu „Divlji zapad” kao metaforu za američko rešavanje i unutrašnjih i spoljnih pitanja – primenom sile, odnosno prava jačega. Istoričari i politolozi znaju da je ta praksa već tokom prvih decenija postojanja američke države bila svedena na simboličnu meru i da su zakonodavstvo i pravosuđe već dva stoleća među vodećima u svetu, sinonimija „zapadne vrednosti” i „Divlji zapad” i danas se često uzima „zdravo za gotovo”. Za vreme Tita gajila se ta „istina” kao podloga ideološkog stava da je svaki kapitalizam gori od svakog socijalizma i kao dokaz ideološke vernosti istočnom lageru uprkos političkom raskolu. Današnji antiamerikanizam potiče iz veće naklonosti SAD prema drugim eksjugoslovenskim  etničkim zajednicama nego prema Srbiji, što je kulminiralo bombardovanjem Srbije 1999.

Bombardovanje NATO-a, sa SAD na čelu, proizvelo je u našem javnom mnjenju halo-efekat. Halo-efekat je retko kad racionalan, gotovo uvek emotivan i pristrasan.

Koliko je daleko od istine, najbolje ćemo uvideti iz odnosa EU i SAD. Često čujemo kao aksiom – svi zakoni i propisi EU skrojeni su prema interesima njenih najmoćnijih članova (Nemačke i Francuske), odnosno prema interesima SAD. SAD su imperija, a članice EU njeni vazali.

I ad hok analiza lako opovrgava ovu crno-belu sliku. I uporedna sinhrona i uporedna dijahrona analiza, a drugih, izuzev virtuelnih futurističko-utopijskih, nemamo, ubedljivo pokazuje da je zakonodavna regulativa demokratskih zapadnih zemalja bez premca i da je sa razlogom ugrađena u legislativu svih razvijenih demokratskih zemalja (građanskih društava) sveta, od Skandinavije na severu do Australije na jugu, i od Kanade na zapadu do Japana na istoku. Nikad u istoriji nije bilo ravnopravnijeg tretmana i humanijih odnosa ni pojedinaca ni društvenih grupa, kao ni naroda i država unutar međunarodnih saveza, kao što je slučaj u današnjim evroatlantskim integracijama. Ključni prigovor antievropejaca je: velike države se više pitaju od malih! I ovaj naoko nesporan prigovor je trik-prigovor – populistički i čisto retorski, što je očigledno ako ga okrenemo: treba li male države da se više pitaju od velikih? Pravo pitanje je: da li su se ikad male države više pitale nego danas u EU? Pravo veta u donošenju ključnih odluka i najmanjih članica EU – Malte i Kipra – to nedvosmisleno razjašnjavaju.

Drugi čest prigovor je da su se države integracijom u naddržavnu zajednicu odrekle svog suvereniteta i identiteta. Pojam suvereniteta ovde se poima vrlo uprošćeno. Šta je žrtvovano? Šta se ukidanjem granica izgubilo, a šta dobilo? Već prve godine po ukidanju međusobnih granica zajednička ušteda je dvanaest milijardi evra! No, to je bio samo delić uštede – neprocenjiva je dobit od slobodnog, daleko bržeg i bescarinskog protoka ljudi, robe i kapitala. A stavljanje spoljnih granica pod zajedničku komandu nije  gubitak već dobitak – zahvaljujući udruženoj odbrani, postale su čvršće no što su bile.

Krupan adut antievropejista su i česti sporovi unutar EU. Ovaj prigovor se zasniva na pretpostavci apriorne, večite saglasnosti članova neke zajednice – od bračne do međudržavne. Taj model saglasnosti u svakoj, pa i političkoj praksi, često ima loše posledice – ili prisilno („po svaku cenu”) očuvanje zajednice ili njen dramatičan raspad. Prava saglasnost udruženih subjekata je neprestano na probi. Zato katkad usvajanje novih zakona i propisa EU traje mesecima, čak i godinama – setimo se Mastrihta: nova faza integracije EU kasnila je skoro dve godine dok nije postignut kompromis ostalih članica EU sa Danskom, a reč je bila o simboličnim razlikama u regulativi proizvodnje i prodaje mleka. Ovde se jasno vide dve bitne stvari – zajednički interes se štiti nalaženjem zajedničkog imenitelja parcijalnih interesa i kolika je moć i najmanje države u zaštiti svojih interesa. Zatočnici mitske sloge i monolitnog jedinstva hteli bi model zajednice sa neprikosnovenim vođom, koji sve sporove preseca milom ili silom.

Neosnovan je i prigovor o gubitku identiteta. Stotine francuskih, španskih i nemačkih gradova svake godine održavaju priredbe u čast tradicije. Zajednički je samo merni sistem, preduslov svetske trgovine. Mere nisu usvojene voljom najmoćnijih – Britancima i Amerikancima su draže funte i milje, ali moraju da uvažavaju kilograme i kilometre.

Još relativno česta tvrdnja da se pristupom u EU ulazi u evropski logor pod američkom komandom a ne u naprednije, građansko društvo je „intelektualni skandal”, kako bi to rekao Karl Poper.

Književnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista