Neophodne su izmene Zakona o rodnoj ravnopravnosti

Dragan Stanić je predsednik Matice srpske, redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, književnik i proučavalac srpske književnosti. Svestrana je i eruditska ličnost. Od 2012. godine rukovodi najstarijom srpskom kulturnom ustanovom, čiji je veliki posvećenik. Nije lako danas biti na čelu Matice srpske, kada se suočavamo sa svakojakim napadima na sve što nosi srpski predznak i kada se teži da se inženjeringom poništi srpska kultura, spolja i iznutra, i nametne samoponištenje. To je i glavni razlog za razgovor s njenim predsednikom.

Narodna skupština Republike Srbije pre dve godine je usvojila ne samo po srpsku gramatiku pogubni Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Nedavno je i patrijarh SPC Porfirije u uskršnjoj poslanici rekao da je taj zakon nakaradan i od tada ne prestaju napadi na njega. Kakav je vaš stav o tome?

Mislim da je načinjen čitav niz propusta zakonodavca, a još više određenih ideoloških grupa i grupa za pritisak u našem javnom životu. To sve uzrokuje nove probleme i sukobe umesto da se složimo oko racionalnog smisla i zajedničkog polja delovanja. Osnovni problem jeste u tome što mi ne znamo tačno šta kategorija roda znači: naši sociolozi su pokazali da pojam roda može imati čak stotinak različitih značenja. Kad uvedete takav termin u zakonodavstvo, vi ne znate šta će on sve pokriti. A može da pokrije krajnje čudne, perverzne fenomene i to je realna opasnost za društvo i njegovu elementarnu normalnost. Tako je otvoren jedan brisani prostor koji uopšte nije saglediv, pa će i u budućnosti on biti stalni uzrok sukobljavanja. Drugi problem se odnosi na činjenicu da se zahtevaju ne samo prirodne i prikladne nego i nakaradne i neprihvatljive intervencije u samom jeziku. Posebno je skandalozna odluka da se uvedu ozbiljne kazne za one koji neće pristati da primenjuju one nakaradnosti na kojima pomenute grupe za pritisak insistiraju. Pitam se šta ako nekome padne na pamet da sistem globe počnu da primenjuju i u drugim jezičkim sferama, recimo u zoni jezičke norme, pa da počnu da kažnjavaju one koji koriste dva umesto sedam padeža, ili koriste staroštokavsku akcentuaciju umesto novoštokavske itd. Nasilje i kazne moraju biti isključeni iz jezičke prakse, a jeziku mora biti prepušteno da slobodno, u dužem vremenskom procesu, pokaže koje su inovacije prihvatljive a koje nisu. Jedino rešenje je da se pomenuti zakon stavi van snage i da se izvesnim izmenama dođe do njegovog oblika koji ne bi izazivao nepotrebne sukobe nego bi stvorio neophodno polje zajedničkih, nespornih stavova i društvene kohezije. Pri tom, valjda, ne treba posebno isticati da nije nimalo sporno to da treba zajednički da radimo na boljem i efikasnijem obezbeđenju prava žena.

Mislite, prava ljudi?

Opšta prava su svakako najbolja moguća zaštita. Ali ako se uoči da postoji određeni problem s nekom klasom fenomena, a znamo da je bar u poslednjih sto pedeset godina s razlogom otvoren problem prava žena, onda treba obavljati i neke dodatne poslove. Moramo svakako priznati da je u bar formalno-pravnom smislu ovo pitanje još u socijalističkom periodu uspešno rešeno, i to bolje nego što je to učinjeno na Zapadu. Kada sam sredinom osamdesetih godina prošlog veka živeo i radio u SAD, na svoje veliko zaprepašćenje konstatovao sam kako žene često imaju manju platu od muškaraca na istom poslu, a to je bilo nezamislivo u socijalističkoj Jugoslaviji. Ono što danas moramo menjati odnosi se na izvesne crte mentaliteta, na neophodnost uklanjanja nasilničkog, agresivnog ponašanja, što je poduhvat na kojem svi zajedno moramo raditi.

Iskustvo nas uči da sve i ide u tom pravcu?

Evidentno je da se uništavanje pojma normalnosti i opštedruštvene prihvatljivosti izvesnih stavova sistemski sprovodi pre svega u društvima koja treba da budu ruinirana ili uništena, u narodima koji treba da postanu žrtve procesa asimilacije ili da budu iskorišćeni kao bio-masa za izvođenje nasilnog procesa globalizacije. U takvim društvima sve postaje dopušteno. Primera širom sveta imamo bezbroj, a po dramatičnosti sada se nameće situacija koju imamo u Ukrajini. Niko na demokratskom Zapadu nije postavio pitanje legitimiteta onog predsednika koji je izabran na temelju deklarisanog stava da izgradi dobre odnose sa Rusijom i Rusima, a od trenutka kada dođe na vlast on počinje da vodi potpuno suprotnu politiku. Ako se takav preokret desi, onda taj političar u potpunosti gubi demokratski legitimitet. Ali ako se dopusti da političke elite mogu slobodno izneveravati svoje programske stavove, onda u političkoj praksi sve postaje moguće, pa i to da mimo volje samih glasača dobijete političke strukture koje državu i društvo vode u sunovrat. Danas s tugom posmatramo šta se dešava u Ukrajini, gde se vodi strašan bratoubilački rat, a od kojeg korist imaju samo oni koji iz daleka upravljaju događajima i grade neke svoje interesne projekcije. Sve to rade centri moći koji nikakvih empatija nemaju sa ljudima u Ukrajini, kako sa Ukrajincima tako i Rusima. I zbog toga se užasavam mogućnosti da takvi lažljivi političari, otuđeni od sopstvenog naroda, i kod nas dođu na vlast i da počine sličan zločin. Ta opasnost i nama realno preti, pa u svojim političkim izborima moramo biti jako pažljivi da ne postanemo lake žrtve zločinaca.

Budući da će zakon uskoro stupiti na snagu, kako će izgledati ustaljene rubrike u medijima ako se zakon bude dosledno primenjivao, pošto u suprotnom slede novčane kazne?

Priličan je broj ljudi koji imaju odgovoran odnos prema jeziku, a koji već unapred kažu (i ja sam jedan od njih) da će spremno prihvatiti takve zloćudne sankcije, ali nećemo plaćati kazne nego ćemo ići u zatvor. Ako treba da manifestujemo nakaradnost ovakvog načina ponašanja, razmišljanja i donošenja društveno osetljivih odluka, onda neka to bude na takav način. Neka znaju oni koji hoće da sprovode propisane kazne da će pretvoriti naše društvo u društvo nasilnika. Mi inače imamo dovoljno oblika nasilja raznih vrsta, a nedavno smo se suočili sa najstrašnijim nasiljem deteta nad svojim vršnjacima. Zar nam to nije opomena da pazimo šta činimo? Zar nam to nije upozorenje da moramo odlučno povesti politiku koja ljude zbližava i miri, koja gradi konsenzuse i omogućuje zajedničko delovanje?

Znaju li Srbi danas koliki je značaj Matice srpske za njih?

Mislim da isuviše veliki broj ljudi to ne zna. A krivica je i do Matice i do naših intelektualaca, do svih onih koji bi mogli da učine da ovo pozitivno dejstvo bude vidljivije. Moramo raditi zajednički, jer Matica srpska je skup ljudi, skup pčela radilica, koji entuzijastički rade na planu humanizacije sveta. I zbog toga Matica brine o opstanku ove kulture, ovog jezika, ovog naroda, a na tome je aktivno radila i u poslednje tri decenije, zahvaljujući delovanju naših najznačajnijih predsednika u tom periodu: Boška Petrovića, Božidara Kovačeka i Čedomira Popova, koji su vodili Maticu uzlaznom linijom, u zaista dobrom smeru. Iskreno se nadam i da sve ovo što je urađeno u poslednjih desetak godina, od kada sam ja na njenom čelu, ide tom uzlaznom linijom. U tom smislu smatram da je veoma važno osnivanje nekoliko odbora Matice srpske. Od početka devedesetih godina prošlog veka imamo Temišvarski odbor, koji se bavi kulturom Srba u Rumuniji; imamo Njegošev odbor, osnovan u prvoj deceniji ovog veka, a taj odbor brine o srpskoj kulturi u Crnoj Gori; u međuvremenu smo osnovali Kosovskometohijski odbor, koji postiže sjajne rezultate ne samo u pogledu naučnoistraživačkog rada nego i praktičnog rada na terenu; osnovali smo i Krajiški odbor, koji treba da brine o zapadnom obodu srpskog kulturnog prostora, o Srbima sa nekadašnjih krajina. Prošloga leta osnovali smo Omladinski odbor, jer želimo da sistemski radimo na tome da što više mladih uđe u Maticu srpsku, da se formira jedan tip nacionalno samosvesnog intelektualca, obrazovanog, kulturnog čoveka širokih, svetskih vidika, koji će umeti da Matičine ideje obrazlaže tako da ga ceo svet razume. U februaru ove godine smo osnovali Odbor za iseljeništvo sa željom da sistemski radimo sa ljudima koji žive širom planete, da oni Maticu osete kao svoju ustanovu i da svoje planove što više usmeravaju prema Srbiji, Srpskoj i Crnoj Gori.

Kakva je saradnja Matice sa državom?

Postoje stvari koje su odlično rešene, ali postoje i one koje nisu rešene na najbolji način. Poslednjih sedam godina je intenzivirana saradnja na svim nivoima, od lokalne vlasti do centralne, republičke. Uglavnom nailazimo na razumevanje državne vlasti za razne oblasti delatnosti, ali je Matičin domen delovanja toliko širok da smo uvek u finansijskom minusu i sa potrebom za dodatnom podrškom. Navešću nekoliko primera. Matica srpska je, uz podršku SANU, formirala jedan pogon koji se zasniva na operativnoj snazi naše ustanove: to je pogon srpske enciklopedistike. Matica danas stvara Srpski biografski rečnik, Leksikon pisaca srpske književnosti, Atlas naselja i sl. Najbolnija rana nam je Srpska enciklopedija, koju radimo zajedno sa SANU i sa Zavodom za udžbenike. Njeno finansiranje je veoma loše rešeno. Uspeli smo da održimo ovaj projekat zahvaljujući intervenciji predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, pa je vlada na osnovu te intervencije dala jednokratnu pomoć, te smo objavili dve knjige i radimo na trećoj. Ali sada ponovo ulazimo u period ozbiljnih finansijskih teškoća i napredovanje je zaustavljeno. Nas finansira isključivo Ministarstvo nauke, koje nam daje 60 posto od minimuma sredstava, što znači da jednu knjigu moramo da radimo sedam-osam godina; a sa nešto više para mogli bismo to obaviti za dve, dve i po godine. Planirano je da Srpska enciklopedija ima ukupno 18 knjiga, a mi smo objavili tek pet. Ako se nešto hitno ne poboljša, ovaj projekat biće završen za stotinak godina, a to je apsolutno neprihvatljivo. Uprkos ovim teškoćama, mogu da vam saopštim jednu lepu vest: s obzirom na to da smo do sada objavili preko 4.200 stranica (slova A, B, V, G, D i Đ), organizovali smo postavljanje enciklopedije na internetu!

To je zaista izuzetna vest! Poznati ste i kao naučni radnik, ali i kao književnik, pesnik koji stvara pod imenom Ivan Negrišorac. Šta sada pišete?

Prošle godine sam objavio knjigu izabranih pesama koje su u ključu rodoljubivo-patriotske linije, kao svojevrsni „Odziv Filipu Višnjiću”, kako glasi naziv nagrade čiji sam bio dobitnik. Nisam klasični rodoljubivi pesnik koji opisuje epsku dimenziju borbe već me više interesuje intelektualna borba koju moramo voditi u raznim sferama. Jer mi živimo u doba sveopšteg kulturalnog rata kada je važno da taj fenomen razumemo, i da kao naučna i kulturna zajednica, i kao pojedinci i kao složeni obrazovni sistem, budemo spremni da pružimo odlučni otpor ukoliko primetimo da neko hoće da nam slomi spasonosni Sveti duh i našu duhovnu kičmu.

Mislite li na svetosavsku duhovnu vertikalu i kosovski zavet?

O tome sam pisao još početkom devedesetih godina i izgradio pogled koji sam i u poeziji ispitivao. Drago mi je da je to javnost primetila. Ta knjiga izabranih pesama s naslovom „Žeravica s ognjišta” nešto je što me je zagrevalo svih ovih decenija i u poeziji i u naučnom istraživanju. Druga knjiga „Poezija Jovana Dučića: od empirijskog negativiteta do uzvišenosti lirske metafizike” ukazuje na semantičke raspone Dučićeve poezije.

Hoće li nas pesma održati?

Ja mislim da ona može pa i mora to da učini. To govorim kao ne samo pesnik nego i univerzitetski profesor. Poslednjih dvadeset godina sam držao kurs kreativnog pisanja poezije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pa vam mogu reći da sada, pri kraju svoje univerzitetske karijere, vidim kako su se neki plodovi rada, mojih kolega i moji, vrlo jasno ukazali. Pojavili su se mladi pesnici i proučavaoci književnosti koji su upravo ono što smo priželjkivali – da budu moderni duhovi koji razumeju čitav svet u kojem živimo, a u isto vreme da samosvesno reaktuelizuju našu tradiciju. Kad vidim kako i šta ti mladi ljudi stvaraju, mogu mirno da idem u penziju. Međutim, ja znam da sam, ipak, još uvek pesnik na svojim počecima i u svojoj obnovljenoj mladosti.

Uskoro će se navršiti dva veka od prvog broja Letopisa, koji je 1824. godine pokrenuo Georgije Magarašević, i dva veka od osnivanja Matice srpske (1826). Kako ćete obeležiti ove izuzetne jubileje?

Ovaj veliki jubilej proslavićemo i radno i paradno, a nadam se da će te 2024. postati vidljivije šta je sve „Letopis” činio, šta čini, a i šta bi sve mogao činiti. Na taj način bismo 2026. jasnije sagledali šta je Matica kroz dva veka činila i šta bi sve mogla u budućnosti da učini. Želimo da zajedno načinimo atmosferu u kojoj bi se takvi plodovi rada neskriveno pokazali.

A šta biste sebi lično poželeli?

Iskreno se nadam da ću u narednim godinama napisati knjige o kojima čak decenijama sanjam. Želeo bih se da mi Gospod da dobrog zdravlja, kreativne snage i lucidnosti kako bih, s radošću posmatrajući kako moji unuci rastu, završavao čitav niz poslova bez kojih ne bih mirno mogao otići na onaj svet.