Znameniti Jevreji u Srbiji između dva rata

Novi Sad – Znameniti Jevreji obeležili su svojim stvaralaštvom i razdoblje Srbije između dva svetska rata. Bavili su se i umetnošću i naukom, školovali se i u Beču i u Parizu, govorili više jezika. Istakli su se u književnosti, izdavaštvu, slikarstvu, medicini i psihologiji, pa i diplomatiji. Među njima su pesnik i prevodilac Stanislav Vinaver, knjižar i izdavač Geca Kon, slikari Leon Koen, Bora Baruh i Marko Čelebonović, baletski igrač i pedagog Lujo Davičo, lekar i pedagog Hugo Klajn, inače Frojdov student i svestrana ličnost okrenuta i teatru i šekspirologiji. Manje poznat, ali čovek o kome je pisao naš nobelovac Ivo Andrić, sećajući se i njihovog druženja u Španiji 1928/29, bio je hispanolog Kalmi Baruh.

„Bio je izuzetno značajan za razvoj hispanistike kod nas, ali i za početak sefardskih studija u Srbiji i Jugoslaviji. Andrić ga je poznavao još iz Višegrada”, kaže dr Jelena Erdeljan, redovna profesorka Odeljenja za istoriju umetnosti i upravnica Centra za studije jevrejske umetnosti i kulture Univerziteta u Beogradu, koja je u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu održala predavanje „Jevreji i razvoj obrazovanja, kulture i umetnosti u Srbiji u međuratnom periodu”.

Andrić piše, prenosi profesorka, da je Kalmi Baruh „jedan od onih Bosanaca čiji bi rad trebalo u našoj javnosti iscrpnije izneti” i da bi „trebalo prikazati zanimljivu i osobenu sredinu bosanskih Jevreja Sefarda, iz koje je kao i Baruh nikao njegov rad, koji nije ni malen ni beznačajan, kao i tragiku njegovog života i njegove strašne i uzaludne smrti”. Naime, sa milionima ljudi, kako Andrić navodi, „i on je pao kao žrtva zverskog rasizma, propao kao toliki bez krivice i bez odbrane”. Izgubili smo, zaključuje, jednog pravog hispanologa.

„Mi smo svi izgubili veoma mnogo, svi naši sugrađani, u svim našim gradovima, u celoj ovoj državi, tragičnim stradanjem jevrejskog naroda u Holokaustu. Ova imena koja sam ovde samo brzo pomenula – o svakome bih mogla posebno predavanje da održim. I ne samo ja, nego brojni istraživači koji se bave jevrejskom kulturnom i umetnošću na ovim područjima. Sve nas to opominje na to da utoliko više cenimo, poštujemo i vrednujemo u današnjem vremenu i, nadam se, budućnosti koja je pred nama, sve što mi kao Srbi i Jevreji možemo zajedno da učinimo. A izgleda da je to prilično mnogo”, kazala je dr Erdeljan.

U tom svetlu predstavljena je ovom prilikom i ličnost kapetana Davida Albale iz kruga beogradske jevrejske zajednice između dva rata, lekara koji se po povratku sa bečkih studija medicine zaposlio u Bitolju, ali odakle 1912. odlazi u balkanski rat pri srpskoj kraljevskoj vojsci, služeći u bolnici, a kasnije postaje vojni ataše u Vašingtonu, gde je tokom svog drugog boravka i umro 4. aprila 1942.

Albala je bio cionista, zagovornik jevrejske države. Kada je 1917. u Velikoj Britaniji doneta Balforova deklaracija kojom se Jevrejima priznaje pravo da osnuju svoju domovinu u Palestini, kapetan Albala je boravio u Americi, u misiji srpske vlade sa zadatkom, kako navodi dr Erdeljan, da tamo upozna javnost sa potrebama i ciljevima u ratom opustošenoj Srbiji i da obezbedi materijalnu i finansijsku pomoć.

„Dr Albala je prvenstveno tražio i nailazio na razumevanje u razvijenim uticajnim američkim organizacijama. Njegova kampanja pokazala se kao uspešna, naročito pošto je 27. decembra 1917. od Milenka Vesnića, šefa ratne misije Kraljevine Srbije u SAD, primio zvanično pismo kojem se daje puna podrška Balforovoj deklaraciji. Na taj način je vlada Kraljevine Srbije postala prva vlada koja je podržala osnivanje jevrejske države“, ističe.

Vesnićevo pismo dobilo je publicitet i izazvalo simpatije američkih Jevreja pa je brzo usledio, kako dodaje profesorka, pozitivan rezultat Albaline misije.

„U saradnji sa jednim od najuticajnijih američkih Jevreja, predsednikom cionističke organizacije u Americi, kasnije američkim delegatom na Mirovnoj konferenciji u Parizu, sudijom dr Luisom Brandejsom, dr David Albala je uspeo da kod predsednika Vilsona obezbedi ratni zajam za Srbiju u visini od ondašnjih milion dolara”, kazala je dr Jelena Erdeljan.

Danas je to 14 miliona dolara, računa Rozi Stivenson Gudnajt, Albalina, kako se navodi, jedina unuka koja je u Novom Sadu govorila o životu svog dede, političko-istorijskim okolnostima i porodičnom stablu. Njih dvoje se nisu nikad sreli, jer je ona rođena nakon što je on preminuo, ali kaže da je njen deda živ u njenom srcu i njenoj glavi.

Davida Albala je u SAD ostao do 1918, a po povratku nakratko postaje Pašićev radikal, ali se vraća svom pozivu i drugim aktivnostima, pa osniva i suosniva jevrejske organizacije i glasila, a piše i dva pozorišna komada. Međutim, kasnije, kada je antisemitizam već postao opipljiv, on u članku iz 1936. piše kako je u Jugoslaviji teško biti Jevrej. Odlazi u još jednu misiju lobiranja u SAD 1939, sada za Jugoslaviju, odakle u februaru 1941. šalje izveštaje princu Pavlu.

Tada shvata da su Amerikanci, kako je navela unuka kapetana, više skloni izolacionizmu, što je lobiranje učinilo veoma teškim. Štaviše, dodaje, i mnogi američki Jevreji nisu razumeli ozbiljnost situacije u Evropi i meru do koje je bio sprovođen Holokaust.