Srbiji je potrebna strategija spoljne politike

Naše društvo istorijski odlikuje diskontinuitet gde se promenama vlasti menjao način unutarpolitičkog uređenja života u zajednici, ali i spoljnopolitički prioriteti, kao i usmerenje našeg društva i države. Kad je reč o današnjoj spoljnoj politici Srbije ona predstavlja najaktuelniju temu u poslednjih dvadeset godina zbog rata koji se desio na teritoriji Evrope. Tu se nalazi i potreba Srbije da re(definiše) svoja partnerstva sa pojedinim državama i odluči kojim putem će ići u narednim godinama i decenijama. Ilija Garašanin je još u svoje vreme upozoravao da politika, bilo unutrašnja bilo spoljašnja, ne može da se vodi od danas do sutra nego treba da bude zasnovana na dugoročnim planovima i principima.

Srbija nema napisan niti usvojen dokument kojim se definiše strategija spoljne politike što govori i o odsustvu želje naših političkih elita da građani znaju kuda se naša zemlja kreće, kakvi su joj spoljnopolitički ciljevi i prioriteti, te kako zacrtane ciljeve ostvaruje. Zato verujem da je danas, više nego ikada ranije u poslednjih dvadeset godina, potrebno napisati strategiju spoljne politike koja bi se raspravljala u Narodnoj skupštini čime bi se srpska spoljna politika institucionalizovala i usmerila sa jasnim prioritetima i ciljevima.

Odsustvo takvog dokumenta dovodi nas u situaciju da spoljnu politiku vodimo od danas do sutra baziranu na ad hok odlukama predstavnika vlasti i njihovim izjavama koje su neretko protivrečne. Na taj način bi se i smanjila mogućnost da se promenom vlasti lako menja kurs spoljne politike ili da postoji strah da tako nešto može da se desi. To ne znači da spoljna politika ne treba da se menja ukoliko se promene međunarodne okolnosti ili interesi države i njenih građana, ali bi se donošenjem strategije spoljne politike postavili temelji usmerenja naše države koji ne bi imali samo spoljnopolitičke posledice već bi se direktno ticali i života građana i unutarpolitičkog uređenja društva. Odsustvo spoljnopolitičke strategije omogućava državnim zvaničnicima da bez odgovornosti daju izjave i grade lične odnose sa predstavnicima stranih država za dnevnopolitičke potrebe u svrhu prikupljanja političkih poena. Srpska spoljna politika se danas u suštini i dalje bazira na četiri stuba što je bila ideja Borisa Tadića i Vuka Jeremića, ali su se okolnosti u međuvremenu promenile, iako nisam siguran ni da je tada takvo postavljanje spoljne politike Srbije bilo pametno za srpske nacionalne interese.

Kada na međunarodnoj sceni vlada mir tada je lakše manevrisati u prostoru čak i ako nemate jasno definisane strateške ciljeve, ali kada je na snazi ratno stanje onda se manevarski prostor drastično smanjuje. Ovo je naročito slučaj za države koje ne pripadaju nijednom klubu i nemaju sponzorsko-klijentistički odnos ni sa jednom državom već su ostavljene same da štite svoje interese i da se opiru pritisku koji dolazi sa svih strana. Srbija danas jeste izložena pritiscima od strane svojih dojučerašnjih partnera i prijatelja, iako prijateljstva u međunarodnim odnosima ne postoje već samo interesi. Zabluda je naša ako verujemo da je neka država štitila, da štiti ili da će štititi srpske interese zbog svoje odanosti prema Srbiji, a ne zbog svojih vlastitih interesa i neke nove podele karata.

Iako današnja politika neutralnosti koju vode srpski nosioci vlasti uživa podršku u javnom mnjenju, mislim da je srpska spoljna politika daleko više taktička a manje strateška. Ovde političke elite na vlasti više razmišljaju kako da ne donesu neke spoljnopolitičke odluke koje bi mogle da imaju posledice po njih lično ili njihovu podršku u javnom mnjenju, a manje razmišljaju kakve strateške posledice može da ima politika ćutanja i neopredeljivanja. Srbija jeste pokazala da je moguće voditi spoljnu politiku u kriznim okolnostima kao što je rat u Ukrajini bez da se svrsta na jednu ili drugu stranu, ali se taj manevarski prostor sužava i postavlja pitanje kolika je cena vođenja takve politike.

U građenju odnosa sa drugim državama bitno je poverenje, kao i u poslovnim ili međuljudskim odnosima, ali da bi se to poverenje izgradilo neophodno je da drugi mogu da vam veruju. Ukoliko vi kao država stalno igrate iza leđa vašem partneru onda je teško da se poverenje izgradi. Zato mislim da je velika opasnost za našu međunarodnu poziciju nepoverenje koje postoji prema Srbiji što kratkoročno može da stvori benefite (materijalne ili druge prirode) gde će se druge države boriti da zadobiju vaše poverenje i vi njihovo kako biste bili na istoj strani, ali dugoročno Srbija može da bude ostavljena sama gde joj niko neće verovati. Transparentnost u odnosima ne znači otkrivanje svih karata, ali znači određen nivo poverenja gde drugi mogu da se oslone na vas.

Pitam se da li danas neko u Srbiji razmišlja strateški o dugoročnim političkim i drugim posledicama rata na evropskom tlu koje neće zaobići ni nas, iako se naše političke elite najviše mole ako je moguće da potezi Srbije prođu neprimećeno. Niko pa ni ja sam nisam prorok niti želim da se bavim predviđanjima ali je bitno da razmislimo kako će na nas gledati nova generacija političara koja stasava širom Evrope i koja svoje pozicije gradi na temi rata u Ukrajini.

Nisam pristalica onih koji će reći šta nas briga pozivajući se na moral i pravednost do koje nam je stalo glumeći večitu žrtvu bez mogućnosti da se nosimo sa vlastitom odgovornošću za činjenje ili nečinjenje u ovim kriznim vremenima. Srbija može da nastavi da vodi i ovakvu spoljnu politiku kakvu danas ima, gde više ne znamo ko nam je saveznik a ko nije, gde su nam prioriteti i šta su nam ciljevi, ali neophodno je da se makar definišu neki obrisi takve politike, pa da možemo predstavnike vlasti da držimo odgovornim za (ne)uspeh spoljne politike.

Utisak je da su građani Srbije danas dezorijentisani i zbunjeni gde više nije jasno da li smo za Evropu, Rusiju, Kinu ili Ameriku. Držanjem javnosti u stalnoj neizvesnosti demonstrira se i neozbiljnost prema svim našim spoljnopolitičkim partnerima. Što pre odlučimo kuda želimo da trasiramo put našeg društva i gde bi ono trebalo da pripada izbeći ćemo najlošiji scenario za nas a to je da postanemo periferija Evrope gde pravila igre ne postoje. Ili što bi Aristotel rekao: „Onaj ko je prijatelj svima, nije prijatelj nikome.”

Politikolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista