Cene struje pre godinu dana 400 evra – a danas na nuli

Gotovo neverovatne vesti opet stižu sa tržišta električne energije u Evropskoj uniji. Već nekoliko nedelja na berzama širom Evrope usred dana registruju se negativne cene struje. Proizvođači nude novac da neko preuzme energiju koju su proizveli! I na srpskoj berzi cena električne energije za 28. maj, od 13 do 17 sati, bila je ravna nuli, a nije otišla u minus samo zato što je to kod nas, prema važećim propisima, još nemoguće. A samo godinu dana ranije, „Elektroprivreda Srbije” je na tim istim berzama plaćala struju i skuplje od 400 evra za megavat. Zašto se takve oscilacije cena pojavljuju?

Koji potrošač može da plati tako nerazumno i neopravdano visoke cene? A sa druge strane, koji investitor će ulagati u izgradnju elektrana ako može da se desi da još mora da doplati da bi neko potrošio njegovu električnu energiju? Kad se sve ovo ima u vidu postavlja se pitanje kuda ide energetika Srbije i imamo li razloga za brigu? Da li je sve što se dešava na tržištima struje normalno? Zagovornici liberalizacije energetskog sektora samouvereno tvrde da jeste.

Evropska privreda je u recesiji, a u ovom periodu godine domaćinstvima nije potrebno ni grejanje ni hlađenje, odnosno potrošnja je pala, trenutno ima dosta vode i sunca ali nema dovoljno reverzibilnih elektrana ni baterija, pa nije čudno što se pojavljuju nulte ili čak negativne cene električne energije. Dešavale se to na tržištu i ranije. Srbija je dobrih dvadesetak godina kasnila za zapadnim svetom u uvođenju slobodnog tržišta struje.

Dr Slobodan Ružić, bivši zamenik ministra energetike Srbije, u svojoj još neobjavljenoj knjizi „Tema energetika”, navodi da kada je početkom 21. veka slobodno tržište električne energije zakucalo i na vrata Vlade Srbije i njene elektroprivrede da ga je pratila mantra o smanjivanju ukupnih društvenih troškova zbog liberalizacije energetskog tržišta, odnosno populistička tvrdnja da će se na taj način obezbediti jeftinija energija za domaćinstva i privredu.

– Struja se mora proizvesti upravo u onom trenutku i u onoj količini kada se i koliko troši. Ne postoji magacin u koji se električna energija može odložiti za relativno male sume novca i onda iskoristiti kad nam zatreba. Zbog toga treba imati dovoljno izgrađenih kapaciteta da se potrebe potrošača podmire i onda kada su najveće. Investicije u proizvodne kapacitete u elektroenergetici su ogromne. Čak i kad elektrane rade tokom cele godine, proizvedena električna energija nije jeftina – kaže dr Ružić.

Međutim, dodaje, ako se neki proizvodni kapacitet, bilo zbog zahteva potrošača ili silom prilika zbog sopstvenih karakteristika, koristi vrlo kratko vreme tokom godine, onda cena struje proizvedene u tom objektu leti u nebo. Iz ovoga sledi da ako se dve elektrane iste instalisane snage koje koriste isti obnovljivi izvor energije izgrade uz potpuno ista ulaganja, ali na dva različita mesta u svetu, cena proizvedene struje iz ovih elektrana može drastično da se razlikuje.

– Na primer, ako se jedna solarna elektrana izgradi negde u meksičkoj ili arabijskoj pustinji gde ima ekvivalentno vreme rada od 3.600 sati godišnje i ako su potrebna ulaganja bila takva da ona može da proizvodi struju po ceni od 27 evra po megavat-satu, tokom svog veka, onda će potpuno identična solarna elektrana u Srbiji, gde će imati tri puta manje ekvivalentno vreme rada, proizvoditi električnu energiju po tri puta većoj ceni, odnosno po ceni od 81 evro. Dakle, nije svejedno gde se ovi objekti grade – zaključuje naš sagovornik.