Borba sa vetrenjačama

Razmišljajući šta od aktuelnih tema da izaberem i podelim sa čitaocima, uglavnom sam nailazio na razne oblike kriznih situacija u kojima se danas nalazimo. Čovek ne zna danas gde da se okrene i kako da uhvati i svari sve što se oko nas dešava. Bol i strah od „Ribnikara” i Dubone neće proći još dugo, ali još više brine osećaj da nikakve pouke iz svega tog nismo izvukli i da čak ni nemamo javni i ekspertski okvir u kojem bismo zaista istražili uzroke toga i sprečili da nam se to ponovi. Na severu Kosmeta smo na ivici ozbiljnih sukoba, a da nikome ovde stvarno nije jasno šta se dešava i šta pre svega naša vlast hoće. Slično kao što nije jasno kome je i zašto trebalo ono okupljanje u Beogradu 26. maja, u isto vreme dok su takozvani gradonačelnici ulazili u opštinske zgrade na severu. Jutarnji odlazak u kupovinu predstavlja sve veći izazov. Cene osnovnih prehrambenih proizvoda skaču u jednom trenu od dvadeset do trideset procenata, pa nikoga ne treba da iznenadi podatak o padu maloprodaje za nekih šest odsto. Ljudi su naime smanjili kupovinu hrane koja je nenormalno poskupela.

Šta tek reći za ubrzano pretvaranje državnih preduzeća koja čine osnovni resurs ovog naroda u akcionarska društva i njihovo spremanje za prodaju strancima? Za početak o tome ne možete da dobijete ni kompletnu informaciju jer ministri jedni druge demantuju. Kao roditelja naravno od svega toga me najviše brine kako da obezbedimo da nam se deca vrate kući živa i zdrava i da ih neko ne zgazi na pešačkom prelazu što se sve češće dešava.

No ono što me posebno ophrvava jeste jedan strahovit osećaj da smo moja porodica i ja, takvi kakvi smo smetnja ili višak u ovoj državi. Naime, mene su roditelji vaspitali da treba da budem pošten, moralan, vredan, da volim svoju zemlju i da se borim za nju, da budem pristojan, odgovoran,  da ne kradem, da poštujem ljude i da im pomažem i što bi rekli da budem pre svega dobar i radan čovek. Supruga i ja se trudimo da taj isti model prenesemo i na našu decu. No, sve više uviđamo da zbog toga imamo velike probleme i da zapravo naša država ili ono što je danas čini najčešće radi protiv nas. Od toga da smo na uknjiženje stana čekali četiri godine, preko toga da onaj motor, štek za drogu iz jedne od prethodnih kolumni i dalje stoji ispod našeg prozora i ni blizu se ne zna ko bi i kada mogao da ga skloni odatle.

Ceo život se borim protiv raznih nepravdi, protiv duboke korupcije i nebrige koja se sreće na svim nivoima naših sistema i polako dolazim u situaciju da više ne znam na šta pre da obratim pažnju. Puno ljudi mi se javlja sa  ogromnim problemima koje vidi i koje ne zna kako da reši. Ako hoćete ovde da živite morate na to da se naviknete i da shvatite da ćete na svakom koraku da doživite razne opstrukcije i da stradate upravo zato što se borite za ovu zemlju i za neke ideale. Od toga da vam polusvet lepi etikete, do toga da vas maltretiraju državni službenici. No sada imam veći problem, kako da naučim decu da se na to naviknu kao nešto normalno i da uz sve to vole svoju državu koja radi protiv njih.

Moj sin upravo završava osmi razred i veoma je talentovan za prirodne nauke. Ima odlične rezultate na takmičenjima, ušao je u sistem Petnice, regionalne centre za talente, odlično položio prijemni za specijalizovanu školu tog tipa. No, kao  i u svemu drugom ceo taj sistem koji je formalno dobro postavljen u praksi vodi ka opstrukcijama i nefunkcionalnosti svakog oblika. Evo ilustracije. Nedavno je učestvovao na državnom takmičenju iz fizike u jednom drugom gradu i pošto je istog vikenda bilo zakazano i regionalno iz drugog predmeta krenuli smo da se raspitamo šta da radimo. U konsultaciji sa direktorima odnosnih škola saznali smo da može da radi i taj drugi predmet u tom drugom gradu, a da samo zamolimo da oni rezultate proslede nadležnoj školi u Beogradu. Tako smo i uradili, on je najpre odlično uradio fiziku i osvojio nagradu, a zatim je narednog dana takođe odlično uradio i drugo takmičenje sa brojem bodova koji garantuje državno takmičenje.

Ali, tada je stiglo tumačenje da navodno postoji pravilnik koji kaže da ako takmičar nije radio na svojoj opštini rezultat se ne uzima u obzir i vodi kao nebitan za dalja takmičenja. Na stranu što nam to niko nije rekao, jer ranije to nije primenjivano, nego su dete bez ikakvog razloga oštetili i lišili mogućnosti da nagradi i verifikuje svoj rad i učenje. Kada smo pozvali ovo nadležno društvo, persona koja odgovara na telefon nam je krajnje bezobrazno objasnila da „sledeće godine odabere šta mu je prioritet”. Uzgred, sva ta udruženja su zapravo privatne nevladine organizacije koje od ministarstva dobiju licencu, a ne stvarno državne asocijacije.

Da zaključim, ja sam imao snage i volje da ostanem ovde i da se borim sa vetrenjačama uprkos svemu. Ali sve manje imam snage da učim decu da i oni sebe osude na takvu sudbinu. I bojim se da nas je sve više takvih...

Naučni savetnik, Institut za Evropske studije