Šta spaja Vučića i Netanijahua

Vazdušna udaljenost Beograda i Tel Aviva iznosi 1.879 kilometara, ali dva grada blisko povezuje serija masovnih protesta koji uzdrmavaju autokratsku vlast lidera Srbije i Izraela.

U Tel Avivu, ali i drugim gradovima, već 22 nedelje uzastopno stotine hiljada ljudi marširaju kako bi ultrakonzervativnu vladu premijera Benjamina Netanijahua sprečili da sprovede reformu pravosuđa za koju kažu da je „državni udar” kojim izvršna vlast želi da pokori nezavisno sudstvo, da sruši demokratiju i otvori put diktaturi.

U Beogradu je održan peti u seriji Protesta protiv nasilja koji je okupio desetine hiljada ljudi, sve više mladih. Od predsednika Aleksandra Vučića zahtevaju raskid sa decenijskom promocijom raznih vidova nasilja u političkom i javnom životu i oslobađanje medijskog prostora.

Paralelni portret dvojice lidera desničarske internacionale koji sledi pokazuje da agresivnost autokratije, populizma i nacionalizma ne poznaje granice. Svi su oni isti. Ne veruju da je konsenzus mišljenja efikasniji od jednoumnog diktata, da je tolerancija preduslov demokratije a da ograđivanje drugačijeg mišljenja i medija bodljikavom žicom znači zatvaranje slobode u logor. Njihove retorike mirišu na osvetništvo i poravnavanje računa.

Netanijahua tokom šest mandata, Vučića od 2012, promovišu vrednosti pseudodemokratije dok sistematski urušavaju principe vladavine prava, nezavisnosti sudstva, slobode govora. I jedan i drugi dobro se osećaju u društvu tvorca „neliberalne demokratije”, mađarskog premijera Viktora Orbana, a trude se da se ne zamere Vladimiru Putinu. Odbijaju sankcije Rusiji.

Aca Srbin i Bibi Netanijahu konstantno se oslanjaju na srpsku, odnosno hebrejsku varijanti makartizma. Vređaju demonstrante, ubacuju provokatore, bacaju propagandističke dimne zavese i ne libe se od polarizacije društva.

Izrael i Srbija su podeljeni kao retko kada u novijoj istoriji, ali njihovi desničarski lideri pre svega su opsednuti očuvanjem lične vlasti koja iz godine u godinu dobija sve autoritarnije forme. Obojica su talentovani populistički manipulatori koji vešto koriste rečnik demokratije dok uzurpiraju vlast da bi demontirali demokratske institucije.

Bibi je formirao najdesniju vladu u istoriji zemlje, Aca u tajnosti šuruje sa konzervativnim kleronacionalistima. Prvi pravi ustupke ultraortodoksnim Jevrejima, drugi desnom krilu Srpske pravoslavne crkve.

Ono što je zajedničko njihovom shvatanju politike je duboko uverenje da protiv njih ne stoje politički rivali već neprijatelji. Pokrenuli su zamajce industrije omraza dok agresivno šire sveopštu konfrontaciju i verbalno nasilje.

Netanijahu pokušava da obezbedi kontrolu izvršne vlasti nad sudstvom, ali pred sobom ima stenu zvanu državni tužilac, čiji autoritet pokušava da ograniči. Vučić nema taj problem. On je zakonodavnu i izvršnu vlast potčinio ličnoj i obezbedio poslušno sudstvo. U Srbiji državna tužiteljka postoji da se ne bi mešala u svoj posao i da bi primala platu.

Ali ni jedan ni drugi ne mogu da zaustave stotine hiljada demonstranata. Bibi ih optužuje da „gaze demokratiju”. Aca je proteste opisao kao „sramotne”. Zaneseni političkom silom osiono vređaju ne shvatajući da time samo regrutuju hiljade novih protivnika.

Pritisnuti totalitarizmom, agresivno ruše granice objektivne kritike kakve postoje u demokratskom društvu. Kritiku jednostavno ne podnose. Pritom, oslanjajući se na jeftinu demagogiju, sopstveni kult ličnosti pažljivo pretvaraju u kult žrtve. Izraelac tvrdi da je žrtva levičarskog „lova na veštice”. Srbin da je na meti sila „beščašća i bezumlja” koje njemu i porodici prete smrću.

Zajednička im je i neobuzdana potreba za kontrolom medija. Netanijahu je dugo mešetario da bi dobio naklonost vlasnika dnevnika „Jediot Ahronot”. Vojni radio, koji je, finansiran novcem poreskih obveznika, godinama uživao visoku reputaciju, pretvara se u megafon premijerovog Likuda za obračun sa tužiocem koji je 2020. protiv njega podneo krivičnu tužbu.

Vučić oko toga ne mora toliko da brine pošto je glavni urednik barem dve televizije sa nacionalnom frekvencijom i gomile tabloida, ali njegovi apetiti su nezasiti pa bi po svaku cenu da utiša glasove kritike optužujući te medije po Bibijevom receptu: strani plaćenici hoće da ga sruše. Retorika svih autoritarnih populista miriše na osvetništvo i poravnavanje računa.

Izraelski premijer je pod pritiskom bučne javnosti u martu odložio reformu pravosuđa pokušavajući da kupi vreme i, moguće, prihvati neke manje važne kompromise kako bi sačuvao svoj pakleni plan. Ljudi mu ne veruju i zato ne odustaju od izlaska na ulice.

Konzistentnost izraelskih protesta je fascinirajuća. Upornost i masovnost su za svako divljenje. „Dve hiljade godina je jevrejski narod čekao na državu i nećemo dopustiti da je izgubimo zbog gomile fanatika.”

Predsednik Srbije je, pod pritiscima, tri puta za 12 sati naoko pomirljivo pozivao na dijalog. Dijalog o čemu? O televizijama „Pink” i „Hepi”? Hajte molim vas, ovde je neophodan suštinski dijalog o demokratiji ali kako na tu temu razgovarati sa liderom koji u demokratiju ne veruje?

Kako razgovarati sa Vučićem kada on sebe nije u stanju da obuzda pa potencijalne sagovornike naziva „hijenama” i „lešinarima”? „Iz groba bi ih pobeđivao”, poručuje predsednik a njegove reči morbidno odzvanjaju po katakombama srpske politike.

Vučić je kolosalno zaslužan što je Srbija ovako polarizovana i ne može da bude predsednik ujedinitelj. On je svoje šanse prokockao da bi za uzvrat dobio kult ličnosti. Takav kult i opšte jedinstvo ne idu zajedno. Sem u diktaturi. Uz iste argumente osporava se i Netanijahu. Ne može neko čije su ambicije diktatorske da ostvari nacionalni konsenzus i postane novi Teodor Hercl.

Mašine protesta po Beogradu su u sličnim ranijim prilikama znale da gube paru. Broj učesnika se iz nedelje u nedelju osipao – na zadovoljstvo vlasti. Da li će se takav scenario ponoviti i ovoga puta? Organizatori moraju da budu svesni te opasnosti.

Nema, nažalost, ovaj narod koheziju kakvu imaju Jevreji. Uostalom, približava se početak sezone godišnjih odmora. Imam predlog: još tri angažovana protesta. Onda građani na raspust, a opozicija da prione ne posao. Da se usredsredi na bitno. Da zahteva slobodu medija. Ostalo bi polako dolazilo samo po sebi.