Шта спаја Вучића и Нетанијахуа
Ваздушна удаљеност Београда и Тел Авива износи 1.879 километара, али два града блиско повезује серија масовних протеста који уздрмавају аутократску власт лидера Србије и Израела.
У Тел Авиву, али и другим градовима, већ 22 недеље узастопно стотине хиљада људи марширају како би ултраконзервативну владу премијера Бенјамина Нетанијахуа спречили да спроведе реформу правосуђа за коју кажу да је „државни удар” којим извршна власт жели да покори независно судство, да сруши демократију и отвори пут диктатури.
У Београду је одржан пети у серији Протеста против насиља који је окупио десетине хиљада људи, све више младих. Од председника Александра Вучића захтевају раскид са деценијском промоцијом разних видова насиља у политичком и јавном животу и ослобађање медијског простора.
Паралелни портрет двојице лидера десничарске интернационале који следи показује да агресивност аутократије, популизма и национализма не познаје границе. Сви су они исти. Не верују да је консензус мишљења ефикаснији од једноумног диктата, да је толеранција предуслов демократије а да ограђивање другачијег мишљења и медија бодљикавом жицом значи затварање слободе у логор. Њихове реторике миришу на осветништво и поравнавање рачуна.
Нетанијахуа током шест мандата, Вучића од 2012, промовишу вредности псеудодемократије док систематски урушавају принципе владавине права, независности судства, слободе говора. И један и други добро се осећају у друштву творца „нелибералне демократије”, мађарског премијера Виктора Орбана, а труде се да се не замере Владимиру Путину. Одбијају санкције Русији.
Аца Србин и Биби Нетанијаху константно се ослањају на српску, односно хебрејску варијанти макартизма. Вређају демонстранте, убацују провокаторе, бацају пропагандистичке димне завесе и не либе се од поларизације друштва.
Израел и Србија су подељени као ретко када у новијој историји, али њихови десничарски лидери пре свега су опседнути очувањем личне власти која из године у годину добија све ауторитарније форме. Обојица су талентовани популистички манипулатори који вешто користе речник демократије док узурпирају власт да би демонтирали демократске институције.
Биби је формирао најдеснију владу у историји земље, Аца у тајности шурује са конзервативним клеронационалистима. Први прави уступке ултраортодоксним Јеврејима, други десном крилу Српске православне цркве.
Оно што је заједничко њиховом схватању политике је дубоко уверење да против њих не стоје политички ривали већ непријатељи. Покренули су замајце индустрије омраза док агресивно шире свеопшту конфронтацију и вербално насиље.
Нетанијаху покушава да обезбеди контролу извршне власти над судством, али пред собом има стену звану државни тужилац, чији ауторитет покушава да ограничи. Вучић нема тај проблем. Он је законодавну и извршну власт потчинио личној и обезбедио послушно судство. У Србији државна тужитељка постоји да се не би мешала у свој посао и да би примала плату.
Али ни један ни други не могу да зауставе стотине хиљада демонстраната. Биби их оптужује да „газе демократију”. Аца је протесте описао као „срамотне”. Занесени политичком силом осионо вређају не схватајући да тиме само регрутују хиљаде нових противника.
Притиснути тоталитаризмом, агресивно руше границе објективне критике какве постоје у демократском друштву. Критику једноставно не подносе. Притом, ослањајући се на јефтину демагогију, сопствени култ личности пажљиво претварају у култ жртве. Израелац тврди да је жртва левичарског „лова на вештице”. Србин да је на мети сила „бешчашћа и безумља” које њему и породици прете смрћу.
Заједничка им је и необуздана потреба за контролом медија. Нетанијаху је дуго мешетарио да би добио наклоност власника дневника „Једиот Ахронот”. Војни радио, који је, финансиран новцем пореских обвезника, годинама уживао високу репутацију, претвара се у мегафон премијеровог Ликуда за обрачун са тужиоцем који је 2020. против њега поднео кривичну тужбу.
Вучић око тога не мора толико да брине пошто је главни уредник барем две телевизије са националном фреквенцијом и гомиле таблоида, али његови апетити су незасити па би по сваку цену да утиша гласове критике оптужујући те медије по Бибијевом рецепту: страни плаћеници хоће да га сруше. Реторика свих ауторитарних популиста мирише на осветништво и поравнавање рачуна.
Израелски премијер је под притиском бучне јавности у марту одложио реформу правосуђа покушавајући да купи време и, могуће, прихвати неке мање важне компромисе како би сачувао свој паклени план. Људи му не верују и зато не одустају од изласка на улице.
Конзистентност израелских протеста је фасцинирајућа. Упорност и масовност су за свако дивљење. „Две хиљаде година је јеврејски народ чекао на државу и нећемо допустити да је изгубимо због гомиле фанатика.”
Председник Србије је, под притисцима, три пута за 12 сати наоко помирљиво позивао на дијалог. Дијалог о чему? О телевизијама „Пинк” и „Хепи”? Хајте молим вас, овде је неопходан суштински дијалог о демократији али како на ту тему разговарати са лидером који у демократију не верује?
Како разговарати са Вучићем када он себе није у стању да обузда па потенцијалне саговорнике назива „хијенама” и „лешинарима”? „Из гроба би их побеђивао”, поручује председник а његове речи морбидно одзвањају по катакомбама српске политике.
Вучић је колосално заслужан што је Србија овако поларизована и не може да буде председник ујединитељ. Он је своје шансе прокоцкао да би за узврат добио култ личности. Такав култ и опште јединство не иду заједно. Сем у диктатури. Уз исте аргументе оспорава се и Нетанијаху. Не може неко чије су амбиције диктаторске да оствари национални консензус и постане нови Теодор Херцл.
Машине протеста по Београду су у сличним ранијим приликама знале да губе пару. Број учесника се из недеље у недељу осипао – на задовољство власти. Да ли ће се такав сценарио поновити и овога пута? Организатори морају да буду свесни те опасности.
Нема, нажалост, овај народ кохезију какву имају Јевреји. Уосталом, приближава се почетак сезоне годишњих одмора. Имам предлог: још три ангажована протеста. Онда грађани на распуст, а опозиција да прионе не посао. Да се усредсреди на битно. Да захтева слободу медија. Остало би полако долазило само по себи.
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


