Dve godine Dragica Gašić opstaje u Đakovici

Kosovska Mitrovica – Dve su pune godine kako se Dragica Gašić (61) vratila u svoj stan, u naselje Orize, u Đakovici. Vratila se 9. juna 2021, posle 22 godine izgnanstva i života u centralnoj Srbiji, a opstaje i pored brojnih problema koji je neprestano prate.

Od januara je ne čuvaju pripadnici kosovske policije, a komšije Albanci u zgradi u kojoj je do 1999. godine živelo 300 Srba, jedva joj otpozdrave na njeno „dobar dan”. Obilaze je pripadnici Kfora, jer im je naloženo.

Preživela je ova žena heroj, jedna od tri Srpkinje u gradu koji je zamandaljen za naš narod, fizičke i verbalne napade i na ulici i ispred svojih drvenih vrata, koja su zahvaljujući Kancelariji za Kosovo i Metohiju zamenjena blindiranim, posle brojnih sabotaža lokalne albanske samouprave. Više joj Albanci ne lupaju na vrata, ali joj ulaze preko terase. Samo se pojave, iako živi na drugom spratu, a zgrada ima i prizemlje.

Kaže, znala je da ćemo da se javimo.

– Očekivala sam poziv. Dve godine sam u svom stanu, a trebalo bi da ga uskoro i otkupim. Pitate me kako živim? Šta da vam kažem, kad sam skoro jedina u gradu, a srpski progovorim kad stignem do crkve, gde zbog bolesti kuka ređe odlazim. Ima pet kilometara od mene do Uspenja Presvete Bogorodice, gde su ostale dve monahinje. Ta razdaljina mi teško pada. Imala sam i operaciju kičme, a sad mi kuk onemogućava da se krećem kao ranije. Odem do prodavnice, kupim šta mi treba za nekoliko dana – priča u telefonskom razgovoru za „Politiku” ova žena borac, koja je donedavno bila na udaru i lokalne samouprave, albanskih nevladinih organizacija, ekstremnih Albanaca, poput prodavca u obližnjoj radnji, koji je radnicima zabranio da joj prodaju hleb i namirnice.

Dragici Gašić hleb traje po tri, četiri dana, jer je obolela od dijabetesa i sama sebi daje insulin četiri puta dnevno. Nerado se seća pljačke, kada su joj iz stana odneli i lične stvari, ali i insulin. Ali se zato rado seća kada joj je novinar „Politike” pomogao da se leči, kada je uspeo da joj obezbedi neophodne lekove koje nije znala kako da nabavi i pitala se da li ima dovoljno para za „listu lekova koju su joj propisali”.

U avgustu treba da ide u Smederevsku Palanku, gde su joj se dvojica sinova pod kiriju smestila, kako bi uradila analize.

Veli, da bi bila srećna, ako bi joj se omogućilo da potrebne analize uradi u bolnici u Kosovskoj Mitrovici, jer sve manje podnosi putovanja.

– Kupujem ja lekove, ali tog leka ovde u Đakovici nema. Prošle godine su mi odbili papire za Ribarsku banju – opet jedva čujno govori Dragica.

Prima penziju, a 20.000 dinara joj svakog meseca uplaćuje i Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Ali od tog novca izdržava i sina u Smederevskoj Palanci koji je slabog zdravlja i ne može da radi. Drugi sin radi kao sezonac na građevini. Ima para dok traju građevinski radovi, a onda...

Onda Dragica i njemu pomaže.

Po hranu odlazi u centar, daleko od kuće. Ne može da kupi sve što bi htela, jer zbog bolesti ne može da „tovari”. A i dalje nema zamrzivač.

– Pre mesec dana mi je jedan dečko sa severa Kosova obećao da će mi doneti zamrzivač. Ostaje mi da čekam. Ne bih morala često u prodavnicu, a i volim kad mi neko dođe da ga ugostim – govori Dragica, koja se nada da će njena Đakovica ponovo biti puna Srba.

A prognana je iz nje, sa svoja dva maloletna sina, kao i više od osam hiljada Srba 14. juna pre 24 godine.

U međuvremenu joj je muž umro, a ona se sama sa decom nosila sa svim nedaćama koje život u raseljeništvu sa sobom nosi.

Sa sinovima se svakodnevno čuje. Božidar je stariji, Igor dve godine mlađi. Kaže da joj mnogo nedostaju.