Svako sanja da se nađe u ulozi rok zvezde

I dobar dirigent i dobar sportski trener treba da imaju autoritet, energiju koja motiviše, optimizam, da budu lojalni timu, ali i da se snagom volje izbore za stvari koje smatraju potrebnim i ispravnim

Beogradska filharmonija ima neverovatnu energiju, poseban duh i pozitivan temperament. Svira sa strašću, koncentrisano, s mnogo imaginacije. Ove kvalitete sam uočio već na prvom susretu sa orkestrom, a i dan-danas me time zadivljuju. Šest godina sam njihov šef-dirigent, imali smo više od 80 zajedničkih nastupa i nadam se da sam doprineo da unaprede sve te svoje vrline. BGF je tim koji igra na visokom nivou i to tvrdim na osnovu dovoljno prilika da ih upoređujem s orkestrima širom sveta, kaže za naš list Gabrijel Felc, šef-dirigent Beogradske filharmonije, koja 13. juna navršava vek postojanja. Osim slavljeničkih koncerata u junu i julu, u znaku obeležavanja stogodišnjice rada biće čitava naredna sezona, za koju je planirano 25 nastupa u zemlji i inostranstvu.

Gabrijel Felc (52), jedan od najistaknutijih nemačkih dirigenata, predstavlja svojevrsni „most” između prvog i drugog veka Beogradske filharmonije. Rukovođenje orkestrom za koji kaže da je „najznačajniji ambasador srpske kulture u domenu muzike” preuzeo je 2017, a angažman mu, po slovu ugovora, ističe 2025. godine, s mogućnošću produženja. Impozantan je popis značajnih orkestara kojima je dirigovao u Evropi i na Dalekom istoku, a jednako je obimna i njegova diskografija. Trenutno, Felc uporedo s „beogradskom misijom” obavlja funkciju generalnog muzičkog direktora Dortmundske opere i šefa-dirigenta tamošnje filharmonije.

U Beogradsku filharmoniju ste došli u vreme direktora Ivana Tasovca. Kakve su vaše uspomene na čoveka koji je tvorac „zlatnog doba” ovog umetničkog ansambla?

Moj album sećanja na Ivana Tasovca, ili Tasu, kako ga je orkestar zvao u najdubljem poštovanju, prevelik je da bi ga ovom prilikom čak i samo prelistao. Njegovo liderstvo, instinkt da radi prave stvari i kreativne ideje bili su zaista neverovatni. Tasina prerana smrt bila je katastrofa za sve nas. Mnogo toga se još uvek poistovećuje sa njim i u tom formatu niko ne može da ga zameni. Ali, plodove Tasovčeve zaostavštine, onog što je napravio za Beogradsku filharmoniju, moći će da uživaju svi, i novi direktor i čitav kolektiv i orkestar i ja lično. Sada nam je potrebno da se usredsredimo na budućnost. Zato je i moja želja da što pre dobijemo Tasovčevog naslednika na mestu direktora.

Kao prioritete prilikom stupanja na dužnost šefa-dirigenta naveli ste podizanje međunarodne reputacije orkestra i proširenje repertoarskog spektra. Da li su ti ciljevi ispunjeni, s obzirom na prinudno „štopovano vreme” usled pandemije?

Naravno, niko nije računao s pandemijskom situacijom, niko nije verovao da tako nešto može da se dogodi. Uprkos svemu, izuzetno sam ponosan na proširenje repertoarske liste našeg orkestra. Sa svoje strane, veoma naporno i predano sam radio na projektima kojima smo skrenuli pažnju međunarodne javnosti u oblasti klasične muzike pažnju. Među najvažnije takve poduhvate svakako spada debitantski nastup BGF u Gracu 2018. godine. Zatim, CD izdanje simfonije br. 3 Rajnhorda Glijera „Ilja Muromec”. Reč je o prvom disku Beogradske filharmonije za svetsko tržište, a izašao je pod etiketom nemačke izdavačke kuće „Drajer-Gajdo”. I naravno, neizostavno je pomenuti nemačko-srpski „Betoven maraton”.

Kako danas, godinu dana kasnije, gledate na taj kolosalni „maraton” koji ste osmislili i ostvarili s Beogradskom i Dortmundskom filharmonijom? Da li posle dirigovanja svih devet Betovenovih simfonija u jednom danu imate u planu neki još ambiciozniji projekat od ovog, čije se veliko finale odigralo 26. juna 2022. na Petrovaradinskoj tvrđavi?

Taj maraton je bio zaista spektakularan, nadmašio je sva očekivanja. I da, planiram neku vrstu nastavka, nadam se da će taj plan biti realizovan 2025. godine. Posle Betovena, u fokusu će biti Sergej Rahmanjinov.

Kao privilegije posla kojim se bavite, ističete to što ste u mogućnosti da se fokusirate na izvođače, da s njima pričate o muzici, da kroz fizički kontakt osetite kako oni prave muziku. Kako će moderan način života, koji potiskuje opipljive međuljudske interakcije na mnogim poljima, uticati na stvaranje i percepciju muzike?

Veoma interesantno pitanje. Svi moramo da prihvatimo da će proces digitalne revolucije promeniti i naš kulturni život. Profil svakog orkestra širom planete moraće da se menja i prilagođava 21. veku, to je naprosto nužnost. Ali, biti na pozornici, dušom i telom emitovati muziku i tim kolektivnim činom dodirnuti srca onih koji vas slušaju, uvek će biti važno i nezamenljivo.

U pomenutom smislu zajedničke kreacije, može li uloga dirigenta da se uporedi s ulogom trenera u sportu? U oba ova domena često se pominje „dobra hemija” kao preduslov uspeha. Koja je vaša formula za stvaranje te pozitivne hemije?

Da, tu ste u pravu. Dobar trener i dobar dirigent su po mnogo čemu rame uz rame. I jedan i drugi treba da budu lideri sa autoritetom, s motivišućom energijom, optimizmom, da budu lojalni timu, ali i da istovremeno imaju snažnu volju da se izbore za stvari koje smatraju da su potrebne i ispravne. I sam imam spisak mera kojih smatram da treba da se pridržavam, ako želim da budem dobar šef-dirigent. Prvo, moram najbolje da poznajem muziku. Drugo, uvek dolazim potpuno motivisan i koncentrisan na svaku probu i na svaki koncert. Treće, ličnim primerom pokazujem svim kolegama da je muzika zajednički cilj. I četvrto, nikada ne doživljavam stvari lično.

U zajedničkom umetničkom pregnuću bitna je i dobra komunikacija, razumevanje. Pamti se vaša rečenica godinu dana uoči preuzimanja dužnosti u Beogradu, da ćete u znak poštovanja i povezanosti s našom zemljom, njenim narodom i kulturom, naučiti srpski jezik. Koliko je truda bilo potrebno da dosegnete taj cilj?

Moram da priznam, pored svih obaveza koje imam kao dirigent, nije bilo nimalo lako. Ali, zaista uživam da koristim srpski jezik i svaki dan kada radim u Beogradu osećam koliko je odluka da njime ovladam bila dobra.

Jednom prilikom ste rekli da svuda u svetu glavni gradovi u sebi nose manje-više izraženu notu arogancije. Da li je i Beograd takav? Vi niste imali problema s prihvatanjem, brzo ste postali miljenik ovdašnje publike?

Taj moj davnašnji komentar bio je zasnovan na nekom smešnom iskustvu s konobarima... Što se tiče Beograda, doživljavam ga kao Berlin, svoj rodni grad. Mnogo mi se dopada srdačnost i otvoren karakter njegovih žitelja. Osećam i da me je domaća publika istinski prihvatila. A moram da ponovim ono što u svakoj prilici ističem: publika Beogradske filharmonije jedna je od najentuzijastičnijih i najodanijih na svetu.

Da li po Beogradu vozite motocikl, što je takođe jedna od vaših strasti? Imate li ovde omiljena mesta za izlaske, rekreaciju?

Istina je, fanatično volim i automobile i motocikle, posebno klasične modele. Nažalost, do sada nisam uspevao da nađem vremena za vožnju na dva točka po Beogradu. Ali je zato lista omiljenih mesta u gradu prilično duga. Da se našalim, bolje je da javno ne otkrivam koja su to mesta, jer će onda svi znati kako da me lako nađu.

A kako ste se osećali kada vas je 2017. i 2018. godine, na dva koncerta koje ste s Beogradskom filharmonijom imali na otvorenom, „našlo” po 30.000 ljudi? Na tako brojnom auditorijumu bi vam pozavidele i mnoge zvezde rok i pop muzike.

Rekao bih, svaki čovek sanja da se nađe u ulozi rok zvezde. Šalu na stranu, osećaj na tim koncertima bio je apsolutno neverovatan. Ali, najviše me je impresionirala činjenica da je toliko ogromna publika tiho i koncentrisano slušala i pratila više od 45 minuta dugu Dvoržakovu simfoniju...

Koliko su ovakvi spektakli korisni za popularizaciju umetničke muzike? Ili je potrebno da se osnove stvore kroz školski sistem, uz podršku medija?

Po mom mišljenju, potrebno nam je oboje. Veoma sam nezadovoljan kako se vode časovi muzike u osnovnim školama u Nemačkoj. Mislim da je nastava u toj oblasti bolje organizovana u Srbiji.

Jedan od spektakularnih događaja u okviru proslave stogodišnjice Beogradske filharmonije biće „Diznijeva fantazija”, 2. jula na beogradskom Ušću. Izgleda da niste sujeverni, budući da ste odabrali program koji je 2019. tri puta odlagan zbog kiše i na kraju otkazan, a naredne godine je stigao virus korona?

Šta da vam kažem... Moja deviza je – nikad ne odustaj!

Let „na bis” od Minhena do Surčina

Da dirigent Gabrijel Felc nije sujeveran i da ne veruje u loša predskazanja, potvrđuje i neugodna epizoda koja se odigrala prilikom njegovog prvog zajedničkog rada s Beogradskom filharmonijom, 2009. godine. Budući da, kako kaže, „nije bio upoznat s komplikovanim propisima o putovanju”, na aerodrom u Surčinu sleteo je samo s nemačkom ličnom kartom. Kada je taj „propust” otkriven prilikom kontrole pasoša, Felc je zadržan pod nadzorom, a nakon dva sata je stavljen na sledeći let nazad za Minhen. U glavni grad Bavarske je stigao usred noći, pa je usledilo mukotrpno probijanje do Štutgarta, gde je tada živeo. Sledećeg dana, u pet sati izjutra, posle neprospavane noći, otpočeo je čitavo putešestvije „na bis”. Letom iz Minhena, ovog puta s pasošem, stigao u Beograd i legalno ušao u Srbiju. Sa aerodroma pravo na probu u filharmoniju, jer je valjalo uvežbati izuzetno zahtevnu Malerovu šestu simfoniju. Pored svih muka i kašnjenja, dirigent i orkestar su odmah „kliknuli”, a plod obostrane ljubavi na prvi pogled bio je odličan prvi zajednički koncert. Baš u stilu životne maksime maestra Felca .

Kopča sa Srbijom u doba korone

Prvi meseci pandemije zatekli su maestra Felca u Dortmundu. U vreme otkazivanja svih skupova i koncerata, prijavio se da bude dobrovoljac u tamošnjem Volonterskom društvu. I kako to sudbina ume da komponuje i diriguje, dobio je zadatak da jednom nedeljno doprema namirnice za porodicu koja je živela dvadesetak kilometara od centra grada. A ta porodica se prezivala – Ridžić. Tako je nenadano ponovo napravio „kopču” sa Srbijom i dobio mogućnost za jezičku praksu, posle tri godine marljivog učenja. Uz to, jedan od sinova porodice Ridžić, koji je vezan za invalidska kolica, veliki je obožavalac klasične muzike, pa je za njega bila neopisiva radost i čast da mu namirnice na kućnu adresu lično donosi šef dortmundske i beogradske filharmonije... Felc mu je za uspomenu poklonio dva kompakt-diska sa snimcima Betovenove Treće i Pete simfonije, na kojima diriguje orkestrom.

„Nažalost, nisam više u kontaktu s Ridžićima, ali se nadam da je cela porodica dobro”, kaže za naš list maestro Gabrijel Felc.