U Tinku gledao koliko i u vasionu

Astronom, klimatolog, geofizičar, matematičar, pronalazač, univerzitetski profesor, književnik, potpredsednik SANU.

Sve to u jednoj ličnosti po imenu Milutin Milanković. Prvi je izradio kartu klimatskih promena i kalendar. Vinuo se među svetske naučnike, ali ne iz velikih metropola, već iz Beograda. Svetska nauka uvrstila ga je među pet najvećih naučnika 20. veka. NASA smatra da je među 15 umova svih vremena koji su se bavili planetom. Dobio je krater sa svojim imenom na Mesecu i krater na Marsu.

Nije ovo priča o Milutinu Milankoviću, jer se o njemu uglavnom sve zna, već o njegovoj ženi Hristini Tinki, devojačko Topuzović, koju je mnogo voleo i u koju je gledao koliko i u vasionu. Ostala bi ona u senci slavnog naučnika da se njenom sudbinom nije pozabavila Stana Munjić, poznati šabački novinar i publicista, koja je, posle dugotrajnih istraživanja, objavila knjigu „Tinka Milanković – žena putnika kroz vasionu i vekove”.

– Poreklom Šapčanka, u Ženevi je završila srednju školu, a potom i klavir na tamošnjem konzervatorijumu – otkriva autorka knjige. – Savršeno je govorila francuski i nemački, odlično svirala klavir, zanosno pevala, bila lepa i imućna, jer joj je deda Đorđe Topuzović u nasleđe ostavio 100.000 dinara u zlatu i dve kuće u Šapcu.

Dva puta hapšen

Po završetku Prvog balkanskog rata, u kome je učestvovao kao rezervni oficir, Milutin se obreo u Beču, u potrazi za naučnom literaturom. Dan je provodio u biblioteci tehnike, a večeri u pozorištu i kafani. Onda ga je Olga, supruga kolege i prijatelja Stanoja Stanojevića, upoznala s lepom, otmenom gospođicom po imenu Hristina, koju su iz milošte svi zvali Tinka.

Ponovo putuje u Beč 1913. godine. Sebi nije hteo da prizna „da je počeo da se zagreva za gospođicu Topuzović”, a prijateljima je poručio „da nema nameru da se ženi”. Odluku menja u proleće 1914. kada putuje u svoj Dalj da bi majci i ujaku saopštio da će se, ipak, ženiti.

Venčali su se iste godine, u junu, u Vaznesenskoj crkvi u Beogradu. Kumovi su im bili akademici Stanoje Stanojević, istoričar i prvi srpski enciklopedista, i Pavle Vujević, geograf i meteorolog. Iako detaljno planirano, svadbeno putovanje od Dalja do Beča i Ženeve se nije ostvarilo, jer su po naređenju bečkog dvora uhapšeni mnogi znameniti Srbi, među njima i Milanković. Uz pomoć veza i zahvaljujući svojoj istrajnosti i upornosti, Tinka je uspela da ga oslobodi.

Ponovo ga hapse, odvode u logor Nežider, i ponovo Tinka pokreće sve svoje veze i poznanstva kako bi ga i otud izbavila. Ujak Vasilije se, istim povodom, uputio i do mađarskog ministra, grofa Stefana Tise. Sve je to urodilo plodom, i pred katolički Božić 1914. započinje njihov petogodišnji boravak, ovoga puta u Pešti. Godinu dana docnije rodiće im se sin Vasilije.

Između dva rata Milutin se bavio profesurom i naučnim radom. Stanovali su u skromnoj gradskoj vili u tek formiranoj Profesorskoj koloniji. Bio je među onima koji su odbili da podrže okupaciju i nije potpisao Apel srpskom narodu. Ratno vreme, pre svega vreme oskudice i nemaštine, preživeli su prodajući stvari, između ostalog i Tinkin klavir. Nova vlast ga je smatrala političkim neprijateljem, s napomenom „da se može iskoristiti kao naučnik i nastavnik”. Sin 1945. ostaje bez posla i dve godine kasnije sa suprugom Verom emigrira u Australiju. Roditelji ga više nikad nisu videli.

– Odlaskom sina u emigraciju, Milutin i Tinka su do kraja života bili usamljeni šetači – podseća za „Magazin” Stana Munjić. – U Australiji su im se rodili unuci, koje nisu videli, a praunuke nisu ni dočekali. Tinka nije pisala memoare – pisala je sinu Vasiliju. U tim pismima je sve, a najviše bola.

Večita tuga za najbližima

Mala porodica velikog naučnika, što je posebno zanimljivo, počiva u tri države: Milutin je u Hrvatskoj, Tinka u Srbiji, a Vasilije u Australiji. Ona je ostala bliska s polusestrom Dankom Dinić koja se udala za dr Nikolu Belosavića i s njim izrodila ćerku Ivanku, profesora klavira u Muzičkoj školi „Stanković”, i sina Slobodana, lekara-urologa u Beogradu. Danka je umrla 4. februara 1939. godine, a uspomenu na nju čuvaju unuci Nikola i Pavle Belosavić i praunuk Konstantin.

Patili su Milutin i Tinka za svojim najbližima. Spajala su ih pisma, srećom avionska. Ona je najviše pisala, on bi dodavao po koju rečenicu. Toplu, očinsku, punu brige, nade i nežnosti. U jednom od mnogobrojnih pisama ostalo je zabeleženo: „Naše lepe terase služe nam umesto banje, tu sedimo, razgovaramo, a kad sam sama, ja se prenesem mislima kod vas. Koliko ludih i neizvodljivih planova onda prođu kroz moju glavu, to bog zna. Ali, i danju i noću kad ne spavam, samo na vas mislim sa tugom i neizmernom čežnjom”. Više puta se spremala na daleki put u Australiju. Nikad nije otišla.

Potomci putnika kroz vasionu ne dele njegovo interesovanje. Od Vasilija su dobili Nikolu i Marinu. Ona nema dece, on ima tri ćerke od kojih Lili, bar tako kažu, liči na prabaku. A, Tinka je uporno pisala sinu pisma. I, tugovala.

– Da li ćemo doživeti da nam Nikolica piše, ako ga već ne vidimo? – pita se, očigledno sluteći da to neće dočekati.

Milutin je bolestan. Osvanuo je 12. decembar 1958. godine. Tinka ujutru šalje pismo u daleku Australiju, obaveštavajući sina „da mu se otac baš muči i da su mu dani izbrojani”. Umire istog dana, popodne. Odlaskom čoveka, kojeg je pratila celog života, njena usamljenost dostiže vrhunac. Živi od pisma do pisma. Dve godine se, ponovo, pripremala da otputuje u Australiju, ali su je mučili stomak i nesanica. Umrla je 16. novembra 1961. Vasilije je doputovao u Srbiju 1967. a cela porodica 1975. godine.

Životna saputnica putnika kroz vasionu i vekove nije osetila radost susreta svojih najmilijih. Tako je, izgleda, odredila sudbina. U memoarima, čiji je deo ponudila i autorka knjige, Milutin je zapisao: „Pa, kao što u nama živi celokupna istorija života na zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim potomcima. Zato smo smrtni. I kada ne ostavimo potomstvo iza nas, naš život ostavio je traga...”

ŠTA JE VREDNIJE

Jednom je Milanković ušao u polemiku s Tinkinim ujakom dr Jovanom J. Jovanovićem.

– Baviš se – rekao mu je Jovan – klimom planeta, a taj posao ne donosi ti ni prebijene pare. A, svi ostali inženjeri u Beogradu mlate milione.

– To što oni rade – odgovorio mu je naučnik – može da radi svaki osrednji tehničar, a ovo što ja stvaram, samo ja.

Dve godine posle tog razgovora Jovan je umro, a bogatstvo koje je imao brzo je nestalo pojavom naslednika.

– A, ono što ja, nerealna sanjalica, stekoh u nauci, ostaće i iza groba – zapisao je Milanković.

NAJBOLjA MEĐU UDAVAČAMA

Tinkina majka Mileva imala je 16 godina kad se udala za Miloša Topuzovića. Važila je za dobrostojeću ćerku Jevrema Jovanovića, uvoznika i velikoprodavca duvana. Pola godine pre Tinkinog rođenja ostala je udovica. Četiri godine kasnije udala se za lekara Kostu Dinića, s kojim je imala ćerku Danku. Tinka je detinjstvo provela u Smederevskoj Palanci, gde joj je očuh bio sreski lekar, i u Beogradu. Po svom zapadnjačkom obrazovanju najviše je odgovarala Milutinu, u konkurenciji svih beogradskih udavača.

VANILA U PISMU

U jednom od pisama koje im je stiglo iz Australije bila je i vanila. Tinka primećuje da pismo lepo miriše i da će vanila dobro doći za uskršnje i slavske kolače. Sinu piše da mesečno dobijaju samo 210 grama kafe, a za ostatak se snalaze na „crnoj berzi”. Najviše im nedostaje čaj. Kako su oboje bez kaputa, pitaju ga za cenu štofa u Australiji, tek da bi uporedili s cenom na „crnoj berzi” u Beogradu.