Jedinstvena Olja Ivanjicki

„Lepa žena se sviđa očima,
A dobra žena se sviđa srcu:
Prva je dragulj, a druga je riznica”

(Napoleon Bonaparta)

Olju Ivanjicki sam prvi put sreo u Kulturnom centru Beograda. Bio sam tada student Fakulteta dramskih umetnosti i preko studentske zadruge povremeno radio neke tehničke poslove u izložbenom prostoru centra. Nisam uopšte siguran kako i zašto sam se toga dana zatekao u galeriji.

Hodala je uspravno, sigurnim, elegantnim korakom. Bilo je nemoguće ne primetiti takvu ženu. Neka njena harizma ispunjavala je čitav prostor oko nje. Prosto se fizički osećalo da je tu.

Stajao sam sa dvojicom drugara na ulazu u salu i ona se, prolazeći pored nas, vrlo srdačno nasmešila, gledajući, tako mi se učinilo, baš u mene. Čak je lagano klimnula glavom, tiho ali razgovetno kazala: „Dobro veče”, i ispod elegantnog crnog damskog šešira, nagnutog blago nadesno, kao da me je pomilovala svojim plavim, nasmešenim okom. Nije mi bilo svejedno, mada sam na trenutak pomislio da mi se to samo učinilo i da uobražavam.

Njeno javljanje, pogled i smešak, već sam smatrao kao slučajnost, kad je ona u pratnji dve dame i direktora centra, posle pola sata napuštala izložbu. Stajao sam na istom mestu na kojem sam bio kad je dolazila. Išla je pravo prema meni, ponovo klimnula glavom, uputila mi isti smešak i pogled, pa izgovorila sasvim jasno: „Doviđenja.” Moji drugari su zapanjeno gledali.

Kako sam prilazio njenom stanu,  odlučnost se polako topila. Ipak, sam pozvonio.

Ušao sam u atelje i zatekao je u belom radnom mantilu, za štafelajem, okrenutim vratima. Pogledala me je istim onim pogledom, nasmešena i sasvim srdačno rekla:

– E, pa, čemu mogu zahvaliti ovu nenajavljenu posetu, mladiću? Sedi, jesi li za kafu ili za neko piće?

Seo sam na najbližu fotelju, tamnozelene boje. Fascikla mi je još bila pod rukom, a grlo mi se sušilo.

– Izvinite – zaustio sam. – Došao sam da vas nešto zamolim. Dugo se već nakanjujem, ali evo tek sada sam prikupio hrabrosti da dođem.

– Dobro, dobro, posle ćemo o tome. Hajde opusti se, spusti tu fasciklu na stolić i da čujem nešto o tebi. Neću odmah prelaziti na tvoju molbu – rekla je sedajući preko puta mene.

– Znaš – rekla mi je – ljude prepoznajem po energiji. Imam za to nekakav dar. I kad sam koncentrisana mogu to da uradim na priličnu daljinu. Evo tebe sam videla u Kulturnom centru. Pogledala sam slučajno u tvom pravcu i videla oči kakve baš volim. Svetle i tople. Zato sam ti se tamo javila i kad sam dolazila i kad sam odlazila. Jesi bio zbunjen?

– Jesam – rekao sam. – Mislio sam da ste me sa nekim zamenili.

– Ne, ne, nisam, vidiš da se dobro sećam, a od toga je prošlo dosta vremena. Boje i toplinu pamtim dobro. I nemoj me više oslovljavati sa „vi”. Sa ljudima koji imaju oči kao ti, za to nema potrebe.

Slušao sam šta govori, a nekakva lagana izmaglica mi je prožimala celo telo. Zvučalo mi je neverovatno. Mora da sam delovao prilično smušeno, kad me je kroz smešak ohrabrila.

– Dobro, de, ne trebaš se stideti. Evo od sada podrazumevaj da smo prijatelji. Pićemo kafu, razgovarati, možeš biti slobodan u razgovoru, ne treba da crveniš. Hajde, za početak mi pričaj šta radiš, čime se baviš, gde živiš?

Počeo sam polako, ali sve opuštenije pričati o sebi i ja je, uz kafu, zamolim da mi ilustruje knjigu.

– Hoću – rekla je. – Za kad ti treba?

– Za mesec dana.

– U redu, dođi za tri nedelje, tačno na današnji dan.

Pozdravili smo se. Poljubila me je u obraz dok sam izlazio i rekla da za tri nedelje budem obavezno tu.

Proslavilo se to, a u očima društva moj ugled je neslućeno porastao. Šaputalo se kako sam ja Oljin ljubavnik, konstruisani su brzinom munje neverovatno lascivni tračevi, bez ikakvog osnova, a ja tog momenta još nisam bio svestan da se stvorilo veliko prijateljstvo i opčinjenost njenom lepotom i vizionarstvom. Žene koje dolaze u centar počele su me gledati sa većim zanimanjem, ljubopitljivo i nekakvim do tada meni nepoznatim sjajem u očima. Na početku me to nerviralo, ali sam to prevazišao i počelo me je čak i zabavljati.

Za tri nedelje, tačno u podne, a bio je petak, stigao sam na Oljina vrata. Zazvonio sam i ona mi je otvorila. U naručju je držala Malenog, koji me je gledao veselo cvileći.

– Izvoli – rekla je.

Ušao sam za njom u atelje. Seo sam na isto mesto kao i prethodni put, a ona preko puta mene. Na stolu je bila moja plava fascikla, vidno uvećana.

– Sve je unutra. Hoćeš pogledati?

Uzeo sam fasciklu. Bilo je tu oko dvadesetak njenih ilustracija majstorski urađenih. Videlo se da nije išla samo da završi posao već da su njeni crteži pratili sadržaj i da je to radila sa velikom pažnjom.

– Evo, sve sam poređala kako bi to trebalo stajati i naznačila strane. Mislim da će biti jako efektno. Lepi su ti aforizmi. Duhovit si, što mi je naročito drago.

– Hvala – rekao sam.

– Znaš, ti si neobičan momak. Meni jako ličiš na Napoleona. Mislim da je tvojih godina izgledao baš kako ti sada izgledaš. Mogu te ponekada zvati Bonaparta?

– Možeš kako hoćeš, godi mi ta uporedba, promucao sam.

– Samo, moraš biti više odlučan i manje stidljiv. To sputava čoveka.

– Potrudiću se.

Ispratila me je i ponovo poljubila u obraz. Otišao sam izdavaču pun magije koju sam od nje poneo. Činio sam se sebi velikim, značajnim i važnim.  I potpuno nedvosmisleno, bio sam zaljubljen do ušiju. Mnogo godina kasnije, govorila je za dokumentarni film koji je o meni pravio novinar Rade Brankov. Tada je rekla nešto čime sam bio jako iznenađen, govoreći o lepom uopšte, sledeću rečenicu:

– Najlepše su oči Milana Šarca.

Kada sam radio dokumentarni film o njoj, svakodnevno sam dolazio u njen atelje i bio vrlo zahtevan. Morala je da menja garderobu, mesta snimanja i šminku. U jednom momentu, ujutru mi je kazala: – Moraćeš u Pančevo!”

– Zašto? – upitao sam.

– Tamo je moja statua vojvode Stevana Šupljikca i tražila sam da je postave pred pančevačkom bolnicom – odgovorila je.

– Znaš li zašto? – upitala je.

– Ne znam o tome ništa – odgovorih.

– Evo, uskoro ćeš saznati...

– Rekla sam ti da film o meni nije potpun ako ne snimiš statuu vojvode Stevana Šupljikca, pred pančevačkom bolnicom. Ta bolnica povezuje mene i tog divnog vojnog zapovednika Srba u Vojvodini za vreme Austrougarske.

–  Kako?

– On je tamo umro, a ja sam se tamo rodila.

Razmišljao sam kako da dam naslov filmu – „Olja u 10 slika”. Dopalo joj se. U međuvremenu, neko je dao ideju da promocija bude u Skupštini grada.

Napravili smo film i radovali se premijernom prikazivanju.

Pošaljem zahtev tadašnjem gradonačelniku, misleći da će ta vlast to jedva dočekati, ali gradonačelnik je bio neumoljiv. Sledile su urgencije, ali se ništa nije promenilo...

Olja je bila veoma tužna i razočarana gestom gradonačelnika. Film smo premijerno prikazali u Ateljeu 212.

Gradonačelnik je umro 27. septembra 2007, a Olja 24. juna 2009. Oboje su sahranjeni na beogradskom Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Ironija sudbine ili nešto drugo, udesila je da su im humke jedna pored druge.

– Za mene su život i smrt prelaz iz jednog stanja u drugo, s tim što nije definisano, ni ovo sada, ni ono posle. Ne mogu da kažem da je smrt stanje u kojem sve prestaje – rekla je Olja za moju knjigu između života i smrti.

Odem ponekad na Oljin grob. Odnesem cveće. Nekad se setim nečeg smešnog, veselog i sam se nasmešim. Sveću zapalim pred odlazak. Zapalim i odem.

Na groblju se nade gase, a sveće pale.

Reditelj