Usamljenik ruske književnosti

Beogradska „Paideja” jedan je od retkih izdavača, ako ne i jedini, koji već celu deceniju kontinuirano i neumorno, sopstvenim snagama, objavljuje dela klasika ruske književnosti. Mnogi pisci koji i u Rusiji poslednjih godina doživljavaju renesansu pojavljuju se gotovo istovremeno i kod nas, a njihove knjige sve više privlače srpske, naročito mlade čitaoce.

Kvalitet ovim izdavačkim poduhvatima je garantovan: njih prevode predano i sa izuzetnim žarom dva brata, sjajna znalca ruske literature, Duško i Zorislav Paunković. Tako smo, zahvaljujući njima, dobili kapitalne prevode Berberove, Gazdanova, Vaginova… a najnovija vest je da je Duško Paunković upravo objavio prvi od četiri predviđena toma izabranih dela Konstantina Leontjeva. Osim jedne priče objavljene u časopisu „Ruski almanah”, Leontjev je potpuno nepoznat našem čitateljstvu. Doduše, ovaj zapostavljeni pisac iz 19. veka, koga su poredili sa Dostojevskim i Tolstojem, i u Rusiji upravo poslednjih godina doživljava svoje zvezdane trenutke…

Koji su razlozi bili da se opredelite da prevodite Leontjeva?

U svojoj nemilosrdnoj „Istoriji ruske književnosti” Tatjana Kondratovič navodi jednu zanimljivu epizodu iz Leontjevljevog života. Jednom prilikom Leontjev i Turgenjev, koji je u to vreme snažno podržavao mladog kolegu, stajali su na nekombrdu u Švajcarskoj. U daljini su se videle uredne i jednake jednospratnice; razmišljajući naglas, Turgenjev je rekao kako bi bilo dobro da Rusija dosegne takav ideal. Na to je Leontjev odgovorio: „Da li vi zaista u toj banalnoj malograđanskoj jednoličnosti vidite ideal kome treba težiti? U tom slučaju ne želim da imam ništa s vama.” I zaista je prekinuo sve odnose s Turgenjevom. Ta scena dobro oslikava Konstantina Leontjeva, usamljenika u ruskoj književnosti, koji je smelo bacio rukavicu celokupnoj svetskoj banalnosti.

Kakav je bio njegov život?

Iako je s vremenom menjao svoje političke i estetske stavove, Leontjev je ostao dosledan u jednoj stvari. On nije, poput Dostojevskog, smatrao da će „lepota spasti svet”, ali život bez lepote nije mu se činio vrednim. A lepotu je nalazio u bogatstvu razlika.

Rođen kao sedmo dete u osiromašenoj plemićkoj porodici, Leontjev je po završetku gimnazije morao da stekne obrazovanje koje će mu omogućiti da zarađuje za život. Upisao se na medicinski fakultet i 1853. dobrovoljno je kao lekar otišao na krimsko ratište. Posle rata je neko vreme bio privatni lekar, a 1863. stupa u diplomatsku službu. Narednu deceniju provodi u ruskim konzulatima na Balkanu. Iako je bio ubeđeni monarhista i želeo da doprinese slavi Rusije, njegov odlazak na Balkan imao je pre estetske nego političke motive. Ogorčen prodorom demokratskih ideja sa Zapada, u kojima je video diktat osrednjosti, Leontjev je potražio utočište u „slovenskoj prošlosti”. Feudalna turska vlast je u izvesnom smislu konzervirala balkanske narode na stadijumu „epskog vremena”. Ovde je Leontjev pronašao ono što mu je nedostajalo u „zagušljivom Peterburgu”, čijim ulicama defiluju „pogrebne povorke” – tako je naime Leontjev doživljavao ljude odevene u crna evropska odela. Na Istoku nastaju njegova najpoznatija dela. Međutim, protivrečan kakav je bio, Leontjev napušta svoju diplomatsku karijeru na njenom vrhuncu. Tik pre nego što je imenovan za ambasadora.

U čemu je posebnost njegove sudbine kao pisca?

Iako je već na početku svoje spisateljske karijere bio prepoznat kao veliki talenat, Leontjev nije stekao slavu za života. Imao je i poštovaoce i odane sledbenike, ali njegova dela nisu imala širi odjek. On nije pripadao nijednom književnom taboru i nastojao je da piše u skladu sa sopstvenim idealom. Izbegavao je detaljizaciju i ironiju, tada vladajuće manire u književnosti. O visokim zahtevima koje je sebi postavljao govori i činjenica da je jedne noći spalio ciklus romana „Reka vremena”, na kojem je radio više od deset godina, prosto zato što u njemu nije uspeo da izbegne boljke od kojih je u to vreme, po njegovom mišljenju, patila ruska književnost.

Zbog čega Leontjeva danas prepoznaju kao izuzetno važnog u ruskoj književnosti?

Ono što su propustili da primete savremenici uočili su pripadnici sledećeg pokolenja ruskih pisaca – Rozanov i Berđajev odali su puno priznanje Leontjevu i kao piscu i kao misliocu, a 1912. započeto je izdavanje njegovih sabranih dela. Kasnije, u sovjetsko vreme, Leontjev je proglašen konzervativnim piscem i njegova dela bila su zabranjena.

Izvesnu hladnoću i svedenost, kako u oslikavanju karaktera, tako i u stilu, koje su smetale Leontjevljevim savremenicima, današnji čitalac shvata kao nešto blisko, kao neposredan govor rasterećen kitnjastosti, gotovo obavezne u XIX veku. Čitajući Leontjeva, nemamo utisak da čitamo o prošlosti. Naprotiv, njegove junake vidimo kao nekog ne tako dalekog i različitog od nas.

Koje su ideje ovog pisca, kao mislioca, koje korespondiraju sa našim vremenom? Šta je ono najvažnije što je anticipirao?

Rusija koja sledi svoj put, koja se ne odriče svojih veza sa Istokom, koja ne oponaša slepo Zapad i koja, i u načinu života i na planu društvenog uređenja, zadržava svoje osobenosti – to su neke od osnovnih ideja i želja ovog autora, i čini se da se nešto od toga opet pomalja na horizontu ruske politike i svakodnevice.

U svojim delima predvideo je stvaranje Evropske zajednice; mada nije koristio taj termin, najavio je globalizaciju, kao i to da će se komunizam širiti po svetu iz Rusije.

Srpskim čitaocima otkrivate ruske klasike koji do sada nisu prevođeni, a i u Rusiji, dobrim delom, doživljavaju renesansu. Imate li povratnu informaciju – kako su prihvaćeni kod nas?

Dosad je „Paideja” objavila sabrana dela Nine Berberove, Gajta Gazdanova i Konstantina Vaginova, a sa ovim ranim romanima započeto je objavljivanje sabranih dela Konstantina Leontjeva. To su potpuno različiti autori. Zajedničko im je samo to što se na velika vrata vraćaju u rusku književnost da zauzmu mesto koje im pripada. Nina Berberova je već dobro poznata našim čitaocima. Gajto Gazdanov je stekao poštovaoce u Srbiji, a zanimljiva je i recepcija Konstantina Vaginova koji je, po svemu sudeći, našao čitaoce među mladom urbanom publikom.

Koje pisce imate još u „rezervi” kao iznenađenje?

Još ne razmišljam o tome. Sabrana dela Konstantina Leontjeva, kao jedan od najznačajnijih „Paidejinih” projekata, zahtevaju veliku posvećenost. Trenutno su u pripremi drugi i treći tom od četiri predviđena, a želim da sa svoje strane doprinesem tome da se ova dela pred našim čitaocem nađu u najboljem mogućem obliku.