Amerika se ne odriče globalne moći

Sjedinjene Američke Države su voljne da podrže predlog o temeljnoj reformi Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN), preneo je ovih dana list „Vašington post”. Kako se navodi, američki predlog o ovom pitanju mogao bi da bude obznanjen već u septembru, tokom zasedanja najvišeg tela Svetske organizacije. Podsetimo, Savet bezbednosti sačinjava 15 članica (pet stalnih, s pravom veta, i deset nestalnih, koje se biraju na svake dve godine). Prvi put se sastao 1946, a cilj mu je očuvanje mira i bezbednosti u svetu.

Trenutno su u toku razgovori s ostalim članicama ovog tela kako bi se došlo do pravih informacija o njihovim pogledima na moguće promene, i u kojem smeru bi one eventualno išle. Nezvanično, ideja Vašingtona je da se na neki način obnovi poverenje u svetsku organizaciju, a posebno u njeno vrhovno telo, u trenucima kad se globalni raspored moći ubrzano menja i kad mnogi traže da im se osiguraju prava kojih su tokom proteklih vekova bili lišeni. To u suštini znači da su SAD spremne da deo svog globalnog uticaja podele s nekim drugim zemljama, ali isključivo onim koje bi podržavale politiku zapadnog moćnika i pod njegovim okriljem pokušavale da ostvare neke svoje, pojedinačne interese.

Već i sama struktura Saveta bezbednosti danas u velikoj meri prevazilazi okolnosti iz vremena njegovog nastanka. Naime, pored pet stalnih članica – SAD, Rusije (nekada SSSR-a), Kine, Velike Britanije i Francuske – predviđeno je da Afrika daje tri člana, Južna Amerika, Azija i zapadna Evropa po dva i istočna Evropa jednog člana. Među njima je obavezno jedan predstavnik iz arapskih zemalja, Azije ili Afrike.

Već i sam pogled na strukturu SB ukazuje na njegovu nesaglasnost s današnjim vremenom. Sovjetski Savez više ne postoji, ne postoji ni takozvana Istočna Evropa, mnoge bivše kolonije su se i suštinski osamostalile (pre svih Indija), svet je prošao kroz period nesvrstanosti, Kina je postala najmoćnija ekonomija sveta, Rusija druga po snazi vojna sila, Indija najmnogoljudnija. Južna Amerika traži svoje mesto, Afrika takođe. A reč je o zemljama s najvećim privrednim potencijalima i energetskim resursima.

Ipak, najveći problem u funkcionisanju Saveta bezbednosti ostaje – selektivno pravo veta. Prevashodno stoga što je ustanovljeno u vremenima oštre ideološke podele na „zapadni i istočni svet”. Uporno zaklinjanje u svetski mir praćeno je lokalnim ratovima, stradanjima mnogih naroda, svrgavanjima onih režima koji nisu u tu podelu mogli ili želeli da se uklope. To je doprinelo da se, osam decenija po svom ustanovljenju, organizacija Ujedinjenih nacija našla u situaciji da malo ko u nju još ima poverenja.

Tako gledano, ni reforma najvišeg tela UN nije nešto čemu je moguće prići s poverenjem. Za to je, bez sumnje, neophodno stvoriti nove okolnosti. Ono što je neophodno svakako je onemogućavanje najmoćnijih vojnih sila da sprovode politiku koja ide njima u prilog, a na štetu slabijih.

Čak i poverenje u te „moćnike” više nije onakvo kakvo je bilo pre osam decenija. Unilateralne akcije zapadnih zemalja protiv SR Jugoslavije, na primer, ili SAD protiv Iraka, Sirije, Avganistana, kao i sovjetske, pa i ruske, u tom istom Avganistanu, u Čečeniji, sve bez saglasnosti Saveta bezbednosti, najbolje pokazuju da najviši forum svetske organizacije, ovakav kakav je danas, jednostavno nije garant svetskog mira. Svaka kozmetička promena unapred je osuđena na propast.

Takođe, sve je uočljivije pristupanje pojedinačnih država međunarodnim organizacijama koje nemaju univerzalnost UN. To se prevashodno odnosi na ekonomske saveze, ali i na vojne paktove. Jasno je da svet ne može da opstane bez interakcije i da je potraga za elementima zajedništva nužnost današnjice.

Jednostavno prekomponovanje Saveta bezbednosti UN neće doprineti da se pojedinačni glas jače čuje. Možda će doprineti da se oni koji su sada moćni malo više uplaše onih koji tu moć tek stiču, ali do istinske želje za jednakošću i brige za svaku zemlju ponaosob svakako je još daleko. Međutim, pokret nesvrstanih je pre nekoliko decenija pokrenuo lavinu i to ne treba smetnuti s uma. Već tada je bilo jasno da želja pojedinih velikih sila da deluju kao svetski policajci i da u svojim rukama drže sudbinu ostatka sveta ne može da opstane. U to da bi neki budući Savet bezbednosti svojim drugačijim ustrojstvom ili eventualnim proširenjem doprineo svetskoj stabilnosti malo ko veruje. Sila je u međunarodnim odnosima, nažalost, i dalje jedina konkretna vodilja. A novi veliki rat nikome ne bi doneo dobro.