Америка се не одриче глобалне моћи

Сједињене Америчке Државе су вољне да подрже предлог о темељној реформи Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН), пренео је ових дана лист „Вашингтон пост”. Како се наводи, амерички предлог о овом питању могао би да буде обзнањен већ у септембру, током заседања највишег тела Светске организације. Подсетимо, Савет безбедности сачињава 15 чланица (пет сталних, с правом вета, и десет несталних, које се бирају на сваке две године). Први пут се састао 1946, а циљ му је очување мира и безбедности у свету.

Тренутно су у току разговори с осталим чланицама овог тела како би се дошло до правих информација о њиховим погледима на могуће промене, и у којем смеру би оне евентуално ишле. Незванично, идеја Вашингтона је да се на неки начин обнови поверење у светску организацију, а посебно у њено врховно тело, у тренуцима кад се глобални распоред моћи убрзано мења и кад многи траже да им се осигурају права којих су током протеклих векова били лишени. То у суштини значи да су САД спремне да део свог глобалног утицаја поделе с неким другим земљама, али искључиво оним које би подржавале политику западног моћника и под његовим окриљем покушавале да остваре неке своје, појединачне интересе.

Већ и сама структура Савета безбедности данас у великој мери превазилази околности из времена његовог настанка. Наиме, поред пет сталних чланица – САД, Русије (некада СССР-а), Кине, Велике Британије и Француске – предвиђено је да Африка даје три члана, Јужна Америка, Азија и западна Европа по два и источна Европа једног члана. Међу њима је обавезно један представник из арапских земаља, Азије или Африке.

Већ и сам поглед на структуру СБ указује на његову несагласност с данашњим временом. Совјетски Савез више не постоји, не постоји ни такозвана Источна Европа, многе бивше колоније су се и суштински осамосталиле (пре свих Индија), свет је прошао кроз период несврстаности, Кина је постала најмоћнија економија света, Русија друга по снази војна сила, Индија најмногољуднија. Јужна Америка тражи своје место, Африка такође. А реч је о земљама с највећим привредним потенцијалима и енергетским ресурсима.

Ипак, највећи проблем у функционисању Савета безбедности остаје – селективно право вета. Превасходно стога што је установљено у временима оштре идеолошке поделе на „западни и источни свет”. Упорно заклињање у светски мир праћено је локалним ратовима, страдањима многих народа, свргавањима оних режима који нису у ту поделу могли или желели да се уклопе. То је допринело да се, осам деценија по свом установљењу, организација Уједињених нација нашла у ситуацији да мало ко у њу још има поверења.

Тако гледано, ни реформа највишег тела УН није нешто чему је могуће прићи с поверењем. За то је, без сумње, неопходно створити нове околности. Оно што је неопходно свакако је онемогућавање најмоћнијих војних сила да спроводе политику која иде њима у прилог, а на штету слабијих.

Чак и поверење у те „моћнике” више није онакво какво је било пре осам деценија. Унилатералне акције западних земаља против СР Југославије, на пример, или САД против Ирака, Сирије, Авганистана, као и совјетске, па и руске, у том истом Авганистану, у Чеченији, све без сагласности Савета безбедности, најбоље показују да највиши форум светске организације, овакав какав је данас, једноставно није гарант светског мира. Свака козметичка промена унапред је осуђена на пропаст.

Такође, све је уочљивије приступање појединачних држава међународним организацијама које немају универзалност УН. То се превасходно односи на економске савезе, али и на војне пактове. Јасно је да свет не може да опстане без интеракције и да је потрага за елементима заједништва нужност данашњице.

Једноставно прекомпоновање Савета безбедности УН неће допринети да се појединачни глас јаче чује. Можда ће допринети да се они који су сада моћни мало више уплаше оних који ту моћ тек стичу, али до истинске жеље за једнакошћу и бриге за сваку земљу понаособ свакако је још далеко. Међутим, покрет несврстаних је пре неколико деценија покренуо лавину и то не треба сметнути с ума. Већ тада је било јасно да жеља појединих великих сила да делују као светски полицајци и да у својим рукама држе судбину остатка света не може да опстане. У то да би неки будући Савет безбедности својим другачијим устројством или евентуалним проширењем допринео светској стабилности мало ко верује. Сила је у међународним односима, нажалост, и даље једина конкретна водиља. А нови велики рат никоме не би донео добро.