Dve međuprožimajuće stvaralačke poetike

U Velikoj galeriji Kulturnog centra „Laza Kostić” u Somboru večeras u 19 sati biće upriličeno svečano otvaranje izložbe „Celina” autora Marka Vukše i Tamare Nedeljković Vukša, životno-umetničkog para. Pred publikom će biti njene slike i njegove skulpture, radovi koji se međuprožimaju već dugo pa je to slučaj i sada, a o čemu piše Slađana Dragičević Trošić, koja našoj pažnji u pratećem katalogu preporučuje njihove stvaralačke energije i zamisli.

U tekstu naslovljenom sa „Potencijal celine” ona ističe da s obzirom na to da ovo  dvoje umetnika često izlaže zajedno (Zaječar, Tokio, Zrenjanin, Pančevo, Apatin, Beograd), uvek se nađe nova ideja koja njihov rad pomeri u nekom od mogućih pravaca.

Anilizirajući medije i pristupe, ona dodaje da „ako je početak celine različitost medija Tamare i Marka, svakako je tačka spajanja podjednako pročišćena površina platna i skulpture. Živost, razigranost i potencijalna kretanja celine upotpunjena su Tamarinim bojenim poljima koja stoje naspram Markovih monohromnih formi. Izvesna strogost Markovih oblika, sa jedne strane, te blagost Tamarinih, sa druge, inicira spoj taktilnih površina koje računaju na panteističke vrednosti, odnosno sposobnost transformacije celine kroz usaglašenost njenih delova. Kao TiM, radovi im se nadopunjuju – Tamarini nežni, pastelni, zamagljeni, slojeviti, skriveni pasaži, stoje naspram Markovih konkretnih, kubičnih, kompaktnih formi”.

Može se saznati i da im je ovo jedanaesta izložba, a sa njima, svoj rad izlaže i njihova kćerka, Vaja, koja ima 8 godina.

Biografski podaci kažu da je Tamara Nedeljković Vukša diplomirala 2002. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. U statusu je samostalnog umetnika od 2003. godine. Članica je ULUPUDS-a i ULUS-a. Samostalno je izlagala 19 puta i na više od 180 kolektivnih izložbi, bijenala… Dobitnica je 11 nagrada u oblasti vizuelnih umetnosti. Marko Vukša je 2001. diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde od 2016. god. radi kao docent na predmetu Primenjeno vajarstvo. Samostalno je izlagao 21 put, a kolektivno izlagao na 200 izložbi, bijenala… Realizovao je 35 skulptura u javnom prostoru i kolekcijama u Srbiji, Kini, Japanu i Rumuniji. Dobitnik je 16 nagrada i priznanja za skulpturu u Srbiji, Francuskoj i Kini.

O svom radu prvo nam priča umetnica, koja kaže da se već duži niz godina bavi istraživanjem i eksprerimentisanjem u slikarstvu, od ručne izrade papira (reciklažom starih i odbačenih materijala), preko kolaža do slikarstva na različitim podlogama.

„Aktuelna izložba, odnosno Novi ciklus slika (2021/22/23.) obuhvata seriju radova manjih formata, kao i nekoliko radova većih dimenzija. Manjih ima oko stotinu, sklapaju se u poliptih koji čini celinu većih dimenzija. Raspored slika se može menjati u zavisnosti od koncepta izložbe, mogućnosti galerijskog prostora, raspoloženja i sl.

Kao podloga, osim klasičnog slikarskog platna, korišćene su dezenirane tekstilne tkanine. Lepljenjem, bojenjem, preklapanjem, dobijeni su svojevrsni palimpsesti, višeslojne slike. Apstraktne forme, obrisi cveća, zamrljane površine, višeslojnost i preplitanje boja i tkanina, asociraju na žensku prirodu i njenu složenost. Ona je nežna i snažna, krhka i jaka, pitoma i borbena, emotivna i strastvena. Kolorit na slikama varira od nežnih pastelnih tonova, žute, roze, bele, zelene do jakih boja - sive, crne i crvene", kaže Tamara Nedeljković Vukša.

Marko Vukša se nadovezuje i objašnjava da je već na završnim godinama Fakulteta načeo temu u vidu razmišljanja kako opisati prostor koji je osnova skulpture kao trodimenzionalne umetnosti. Tome su sigurno doprineli njegovi profesori i umetnici Milun Vidić i Kosta Bogdanović koje je slušao na predavanjima na različitim Fakultetima. „Dodao bih tome i da me je veoma inspirisala muzika Borisa Kovača kao i jedno njegovo predavanje koje sam slušao baš u to vreme završetka mojih studija. Razmišljanje o prostoru i obliku odnosno formi koja se u njemu nalazi jasno je odredio tok mog stvaralastva. Nepresušne ideje samo se nadovezuju jedna na drugu često menjajući materijal u kojima ih realizujem”, kaže on i dodaje o postavci na kojoj sad izlažu:

„Skulpture nastale u različitim periodima povezuje nit istraživanja odnosa forme u prostoru. Površina, ploča, masa prostire se u tri ose prostora obuhvatajući ga. Osvajanje prostora dovodi do zatvorenijih formi čineći skulpture sve kompaktnijim. Pazeći na specifičnosti materijala u pokušaju da se iz njega izvuče ono najbolje i najkarakterističnije, svaka skulptura ponaosob doprinosi harmoniji celine skulptorskog izraza. Na izložbi su izloženi radovi u metalu, drvetu, betonu i papiru.”