Krajputaš u ravnici

U Banat dođeš, vrtiš se oko sebe, zemlja ravna, ničega. Samo ti, put i poneki krst – krajputaš, dok ti je sunce na oku, od izlaska dok ne utone u kaljavu zemlju. I baš zbog nje – da se umilostivi, sačuva putnika i da rodi – oni su tu. Manji, veći, okrnjeni i novi, od drveta, metala, stoje i u selima, na ulazima i izlazima, kad dolazite i kad odlazite – pozdravljaju. Za zdravlje i dobrobit ukućana, neke male ili čitave seoske zajednice, podizani su i na raskršćima, pored puteva, pa i na samim njivama. Ovi prvi čuvaju od udesa, drugi da zaštite od velike kiše, grada, munje, udara groma – „svetlica”, povezivanih s mnogim čudima. Kroz narodnu tradiciju, takav krst nije samo predmet strahopoštovanja, već i simbol „sila”, koje narod oseća kroz „upozorenja” neba i zemlje, pa se oko njega okuplja u strahu od „božje kazne” za učinjene grehove.

 Taj krst u prostoru je i deo zaštitnog mehanizma  izgrađenog na verovanjima, prvo kod seoskog, a kasnije i gradskog življa, da se uvek može desiti nešto loše, a čemu su umnogome kumovala i crkvena propovedanja, ukoliko se ne poštuje crveno slovo. Prema narodnom verovanju, opasnost od vremenskih nepogoda, naročito od grada i udara groma, po zajednicu se povećava od Đurđevdana (6. maj), a najveća je u julu, od Petrovdana do početka avgusta, odnosno Ivanjdana. Posle toga, sledi Preobraženje (19. avgust), i verovanje da se priroda preobražava i priprema dolazak zime, pa i sve je manje magijskih radnji usmerenih ka zaštiti useva.

 Običaj podizanja krsta – krajputaša postoji još od paganskih vremena, preko srednjeg veka, srpske srednjovekovne države, a zadržao se kroz sve dinastije i sve ideologije. U mnogim zajednicama i danas je dobar primer jedinstva seljana, pa i sama izgradnja krsta povezivala je ljude, činila ih bližim i davala im osećaj bezbednosti. To se najbolje vidi u živom običaju okupljanja oko krsta za seosku slavu, veče pred Petrovdan, kada se pale lile, kao i na Badnje jutro pred polazak u seču badnjaka. Takođe, za Božić, pored krsta se pale badnjaci, a ponekad i razvije kolo. Slična praksa postojala je nekada i u okolini Beograda, gde su ograde oko kuća i privrednih zgrada postavljani leskovi krstići kao zaštita od udara groma. Za one koji bi krst porušili narod je verovao da će ih kad-tad zadesiti velika nesreća. 

U Banatu, ovaj običaj su začeli imućniji meštani, a povod bi bio kakav istorijski ili privatni događaj, te su na staranje davani pravoslavnim opštinama. Širom Vojvodine javljaju se u dva oblika, kao raspeće i kao klasičan krst, pa iako mu se upotreba menjala, značenje je ostalo isto – za hrišćane je krst simbol vaskrsenja i pobede duha nad materijom. Kao stara religijsko-društvena običajna praksa, običaj podizanja krstova uvršten je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

U Alibunaru četiri nova krsta

Visoki dva metra i široki 135 centimetara, četiri istovetna prohromska krsta odskora dočekuju putnike na ulazu u južnobanatski Alibunar. Svi su postavljeni s desne strane puta, na betonskom postamentu, da stoje postojano i štite sedište opštine. Ovde dodaju da su njihovi krajputaši specifični, jer su simbol jedinstva, sloge i vere Srba i Rumuna, koji ovde dele životni prostor. Upravo je sveštenstvo Srpske i Rumunske pravoslavne crkve zajednički donelo odluku kako će oni izgledati, od kog materijala biti napravljeni i u kom položaju postavljeni. Alibunarski simboli hrišćanstva specifični su i po tome što su im ivice i središnji deo peskareni, pa ovde tvrde da su i jedinstveni, jer u Srbiji ih ima još samo dva takva.

Simbol vere, patnje, iskupljenja, pomirenja

 Krst je jedan od najstarijih i najuniverzalnijih simbola spasenja kroz Hristovu žrtvu  – iskupljenja, pomirenja, patnje i vere. Pridružuju mu se još značenja života, savršenstva, ravnoteže, širenja, savršenog čoveka, zemlje i svega postojećeg. Oni krajputaši, najpre podizani su od drveta, ali kako je ono podložno propadanju na vetrometini, zamenili su ih kameni. Nakon Drugog svetskog rata, pod izgovorom novih urbanističkih rešenja,  pomereni su sa svojih viševekovnih mesta i gurani u porte crkava pa iako je bilo pokušaja vraćanja nekih na svoje prvobitne lokacije, taj trenutak mnogi nisu dočekali.