Guje u krevetu, u zidovima rupe

Ub – Selo Liso Polje smešteno je na rubu opština Uba i Obrenovca. Svojevremeno je nadaleko bilo poznato po proizvođačima povrća. Baštom, kako se to ovde kaže, bavila se i porodica Nadežde Petrović (79), ali je ovom prilikom nismo posetili da razgovaramo o paradajzu, paprikama i zimnici, već o njenoj desetogodišnjoj nevolji. Na licu mesta smo se uverili da ako nadležni iz opštine Ub ili Direkcije za obnovu hitno ne preduzmu nešto njena kuća će se srušiti.

 Krajem septembra 1998, kada je razorni zemljotres pogodio Kolubarski okrug, u selu Liso Polje lakše i teže je oštećeno devet kuća. Opštinska komisija iz Uba tada je utvrdila da je među njima najgore prošla ona u kojoj živi Nadežda, zbog čega je upisana kao prva za obnovu i sanaciju. Od tada je prošlo punih 10 godina, a građevinci i spasitelji nikako da se pojave u njenom domu. Zbog oštećenja i „zuba” vremena, jedan od spoljašnjih zidova toliko se odvojio od temelja da svakog časa može da povuče celu kuću i sravni je sa zemljom.

– Više ne pamtim koliko sam puta pokucala na vrata nadležne opštinske komisije u Ubu. Svaki put sam čula obećanje da će moja kuća brzo doći na red za obnovu, ali od toga nije bilo ništa. Pismeno sam se obraćala Direkciji za obnovu Kolubarskog okruga i sazivima sve četiri vlade Srbije, koji su mi skoro na istovetan način odgovarali da će po pitanju mog predmeta „obavestiti nadležne da preduzmu odgovarajuće mere i aktivnosti”. Moje najveće razočarenje bilo je kada sam od jednog člana opštinske komisije čula da zbog toga što živim sama i što sam osoba u godinama mogu računati na pomoć tek na kraju ove humanitarne akcije. On mi je preneo stav države, kako drugačije to da protumačim, da stariji ljudi treba da razmišljaju o nečem drugom a ne o nastavku života. Mislim da je to nekorektno i ponižavajuće s obzirom na to da ja svoju državu cenim i poštujem, uredno izlazeći na sve izbore, kao i plaćanjem svih obaveza prema njoj, od svoje skromne poljoprivredne penzije koju sam nasledila od muža koji je umro pre 18 godina – saopštava gotovo u dahu za naš list Nadežda Petrović.

Kako jedna nevolja ne ide sama, uz ogromne pukotine na zidovima pre tri godine u njenu kuću su se uselile zmije. Ovog leta ih je bilo toliko, kako svedoči Nadežda, da je pre svakog odlaska na počinak morala iz sobe, ormana pa i kreveta u kojem spava da istera i po desetak gmizavaca. Veli da je do sada ni jedna od zmija nije napala objašnjavajući to da dobre ljude znaju da prepoznaju i tako opasne životinje kao što su zmije.

– Kada su komšije čule ko su moji podstanari, prestali su da dolaze. Iako imam šestoro unučadi i isto toliko praunučadi, ne sećam se kada je neko od njih ostao na konaku u mojoj kući. Uz sve rane i nepravde, ta me posebno peče i boli. Sami procenite kako se prema meni ponašaju opština, Direkcija za obnovu i razvoj i država kada sam sa prvog mesta rang-liste utvrđene pre deset godina trenutno dospela na 244. To je najblaže rečeno sramno – veli Nadežda Petrović, koja je u svim neprijatnim okolnostima ubskoj crkvenoj opštini besplatno ponudila oveći plac za izgradnju seoske bogomolje. A njena kuća iz bajke teško da će moći da preživi i nastupajuću zimu.