Žice koje spajaju svet

Za pojmove i merila modernog doba, mogućnost istovremene komunikacije ljudi na najrazličitijim krajevima sveta u realnom vremenu, toliko se usadila u našu stvarnost da je teško zamisliti svakodnevicu bez elektronske pošte, SMS poruka ili društvenih mreža. Ovoj dragocenoj tekovini savremenog društva prethodili su vekovi i decenije tehnološko-informativne (r)evolucije u kojoj telegrafski uređaj čini prekretnicu.

Analogno tehnološkim dostignućima 21. veka, u vrednosnim okvirima 19. veka najveći tehnološki „domet” ostvarili su telegrafski i telefonski uređaji. Za ljude tog vremena, nestvarno je zvučala činjenica da poruka može preći stotine kilometara za svega nekoliko sekundi, što nijedno sredstvo toga doba nije moglo.

Jedan od prvih komunikacionih uređaja modernog doba namenjen za dalju komunikaciju pomoću signalnih kodova bio je telegraf. Posmatrano u široj istorijskoj perspektivi, prapočeci njegovog funkcionisanja prepoznaju se još u dostignućima antičkih naroda koji su koristili razne kanape, žice, vatrene i dimne signale u prenošenju poruka sa jedne lokacije na drugu. U drugom slučaju ističe se dostignuće francuskog naučnika Kloda Šapa, koji je 1792. usavršio optički telegraf, tada još uvek neelektrični.

Udžbenici tehnike pionirske zasluge za izum modernog telegrafa koji je funkcionisao na bazi frekvencije elektromagnetnih talasa pripisuju se Amerikancu Samjuelu Morzeu (1791–1872). Oslanjajući se na rezultate ranijih istraživača on je prvi uspešno razvio telegrafski uređaj. Prva telegrafska konekcija između Baltimora i Vašingota ostvarena je 1844. godine.

Bio je to epohalni izum koji je označio prekretnicu u tehnološkoj i komunikacijskoj istoriji. Brzi način komunikacije savremenici su dočekali sa velikim uzbuđenjem i interesovanjem, pa se za svega deset godina na prostoru Amerike i Evrope razvila čitava mreža telegrafskih linija. Razume se, evropske velike sile prve su sebi priuštile ovu poslednju reč tadašnje tehnike. Početkom pedesetih godina 19. veka jedna od krajnjih telegrafskih stanica u Evropi bio je Zemun.

Razvoj sredstava komunikacije u Kneževini Srbiji dugo je bio ograničen sporom i lošom putnom infrastrukturom. Prema procenama savremenika, Srbija je sredinom 19. veka imala oko 1.200 kilometara zemljanih puteva, ali sem beogradsko-carigradskog druma nijedan drugi put nije bio kolski. Shodno tome i kurirska služba u Srbiji funkcionisala je jako sporo. Sva pisana korespodencija odvijala se posredstvom „konjičkog pandura”. Oni su bili zaduženi za razmenu zvanične prepiske između lokalnih administracija i centralne vlasti, održavali su sistem veze i prosleđivali zvanične depeše. Formiranjem javne poštanske službe 1843. godine povećana je frekventnost kurirskih službi, ali njihova efikasnost i dalje nije prevazišla brzinu jahaćeg konja.

Srpsko društvo 19. veka tehnološke izume prihvatalo je relativno brzo i sa velikim interesovanjem. U slučaju telegrafa inicijativu za njegovu nabavku i uvođenje u Srbiji pokrenuo je austrijski konzul u Beogradu Teodor Radosavljević. Ovaj Srbin iz Vojne krajine službovao je kao carski diplomata u Srbiji dugo godina i ostvario je veliki uticaj na kneza Aleksandra Karađorđevića. Sugerišući knezu da bi uspostavljanje telegrafskog saobraćaja moglo da obezbedi Srbiji znatne prihode od unutrašnjeg i međunarodnog tranzitnog saobraćaja, izgradnja telegrafske linije je samo 11 godina nakon prve uspešne primene ušla u budžetski plan nabavke za 1855. godine u Kneževini Srbiji.

Nabavku telegrafskog sistema dodatno je podstakla i složena međunarodna politička situacija. Izbijanjem Krimskog rata (1853–1856), među srpskim vlastima javila se opravdana bojazan da bi političke i vojne refleksije tog sukoba mogle da destabilizuju položaj Kneževine. Stoga se javila realna potreba za što bržim protokom i razmenom informacija.

Prva telegrafska linija puštena je u rad 3. aprila 1855. godine i žičano je spajala Kragujevac i Beograd. Prema svedočenju telegrafiste Dimitrija Đorđevića „dan otvaranja srpskog telegrafa ličio je na kakav narodni praznik. Pred zgradom u kojoj je montiran telegraf okupljao se narod odeven u svečano ruho, nestrpljivo čekajući da vidi to čudo kako pismo ode u Beograd dok se udari dlanom o dlan, a tadašnje ’Srpske novine’ danima su izveštavale o čudu poslednje tehnike”.

Osam dana kasnije, u rad je puštena i glavna telegrafska veza na relaciji Beograd–Aleksinac. U organizacionom pogledu, telegrafska služba potpala je pod ingereciju Ministarstva unutrašnjih dela i objedinjena je sa poštanskom službom. Celokupni troškovi u prvoj godini korišćenja telegrafa iznosili su nešto više od 100.000 groša.

Kako bi stimulisala razvoj međunarodnog telegrafskog saobraćaja, a samim tim i prihode od taksi na tranzitne telegrafske usluge, tadašnje vlasti napravile su jedinstveni presedan time pružajući zajam Osmanskom carstvu od čak 5.000.000 groša za gradnju telegrafske linije koja bi spojila pogranični Aleksinac sa Jedrenom. Radilo se o do tada najvećem beskamatnom zajmu koji je prevazilazio novčano stanje tadašnje srpske državne kase.

Teške kazne za uništavanje telegrafske opreme

O značaju i brizi koju je srpska administracija poklanjala telegrafu, najslikovitije svedoče odredbe Telegrafskog zakona iz 1855. godine. U njemu se preti teškim kaznama onima koji bi iz lakomislenosti ili nestašluka uništavali delove telegrafske opreme. Treća tačka zakona predviđa doživotnu robiju ili smrtnu kaznu za svako namerno sečenje, obaranja ili kidanje telegrafskih linija, ukoliko bi to prouzrokovalo smrt ili opštu opasnost.