Dragulj iz Nemanjine

Šešeljeva neman je sve vreme pretila u prazno, stvarajući lažno uverenje da su najbučniji i najprostiji – najjači. A oni – izbušeni ko švajcarski sir, pucaju po svim šavovima. Onda nas je postideo Boris Tadić, pravdajući se kako se ne raduje njihovim nevoljama. Što je razumljivo, jer je preobradovan borbom protiv korupcije u demokratskim redovima, koju je sam najavio, a koju ostali nestrpljivo čekaju. Godinama.

A dok se prebukirani Vučić borio sa Pop-Lazićkom koja mu nije „majka”, Tomom koji mu je „politički otac”, Šešeljem koji mu je „kum”, dok se lomio u dilemi ko mu je „politički teča” – Vjerica Radeta ili Nataša Jovanović i da li mu je Dragan Todorović „politička baba ili deda” – desilo se nešto sasvim neočekivano. Banuo nam je Svetski dan demokratije, u kome nas je predsednik Tadić upozorio da su populizam i demagogija neprijatelji demokratije.

Vlada Srbije je, tim povodom, hitro reagovala. Pružila je dokaze da je predsednik u pravu. Izdali su saopštenje. Najgluplje u istoriji vlade. Takvu količinu maštovite paranoje niko nikada nije iskazao. Sada, kad su radikali jedino sami sebi neprijatelji, neko mora biti i neprijatelj demokratije – kako bi predsednik bio u pravu. Za to se, nesebično, poturila vlada, koja je izrazila očajanje što se knjiga „Dragulj Medine” ponovo našla u prodaji – „zarad komercijalnih interesa”. Saopštenje vlade deluje kao da su nad njim, lično, u transu i zagrljene, bajale Radeta, Jovanovićeva i Pop-Lazićka.

Vlada kaže: „Izdavanje ove knjige, s obzirom na složenu i osetljivu političku situaciju u svetu, nije u interesu borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije.” Avaj! Tako smo diskretno upozoreni da je izdavač kriv za otcepljenje Kosova i da je odgovoran za sva buduća priznanja istog.

Ali, vlada odmah mora prstom upreti i u drugu, izdajničku knjigu, koja nas je zavadila sa Holandijom – jer nas je istog dana ta država sprečila da uživamo u blagodetima trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom. Sigurno je neko umetničko delo i za tu gnusotu krivo. Da li vladine evropske perjanice već potpaljuju lomaču?

Ostaje nejasno kojim se to mehanizmima Šešeljevo vudu-delovanje iz Haga razlilo na članove vlade. Kao što je nekada Šešelj prekidao predstave ocenjujući ih nepatriotskim, sada vlada anatemiše knjige ocenjujući ih opasnim po teritorijalni integritet i suverenitet Srbije. Neprijatelja nikad dosta...

Ali, to nije sve. Vlada je javno zažalila što u Srbiji deluje Ustav: „Vlada Srbije ne može da se meša u nezavisnu izdavačku delatnost, jer su sloboda govora i iznošenje stavova zagarantovani Ustavom Srbije...”Tu se saopštenje natopilo suzama nemoći...

Istovremeno, brižna, a demokratska vlada, nije se nijednom rečju oglasila u vezi sa, tog dana upućenim, pozivom na ubistvo Nenada Čanka. Možda smatraju da to nije strašno, jer ne narušava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, nego samo telesni integritet gospodina Čanka, što našoj vladi, „s obzirom na složenu i osetljivu političku situaciju u svetu”,verovatno i nije tako bitno – budući da o tome nisu ni reč prozborili.

Bitno je samo da će Vuk Jeremić imati alibi za Kosovo: ,,Nisam ja kriv – kriv je 'Dragulj Medine.'” Prekomponovane patriote u horu kliču: „Da nije izdat 'Dragulj Medine' – ne bi bilo izdato ni Kosovo.” Neki se pitaju: „Kada će izdavanje knjiga prestati da se naziva izdajom?”