Da li je Srbija naklonjena zadrugarstvu

Ovako se nekad mislilo o zadrugamaBogato srpsko nasleđe puno je primera uspešnih zdravstvenih, činovničkih, štedno-kreditnih i drugih zadruga. U ovom osvrtu, zbog aktuelnosti, zadržaću se na zemljoradničkim.

Sve teže otklanjam sumnju da li je Srbija u društveno-ekonomskom razvoju uopšte naklonjena zadrugarstvu. Ako gledamo broj novoosnovanih zadruga, nemalo onih kojima je i država doprinela dodelivši novac za početak – sumnje nema. Ali ako se gleda celina javnog mnjenja, najmanje se govori o zadrugama, a uglavnom samo o udruživanju. Poruka seljacima glasi: neka se udružuju, naravno, kako hoće. Tako imamo više sitnih zadruga, raznih udruženja, pojedinaca koji imaju svoje kooperante, a svi oni nastoje da od seljaka otkupe proizvod tako da svako brine samo o svom profitu. Otuda i zaključak jednog državnog organa da seljak neće penzijsko osiguranje, pa ga treba ukinuti i ostaviti ga za socijalnu pomoć kad onemoća. Time se poljoprivredniku pripisuje da je nesvestan, pa ne želi svoju socijalnu sigurnost, a prikriva se da je špekulativnim otkupom, zbog neorganizovanosti, lišen pripadajuće zarade, koju drugi zgrću od njegovog rada i imovine.

Štaviše, i sam Zakon o zadrugama izaziva sumnju u naklonost prema zadrugama. Odredbe o osnivanju propisuju neslućeno neozbiljno rešenje: „Zadrugu mogu osnovati najmanje pet osnivača sa ulogom od najmanje 100 dinara (znači svaki po 20 dinara).” To znači da jedan promućuran može da pozove još četvoricu da potpišu odgovarajuće papire, da plati višestruko veći ceh u kafani, upiše zadrugu u privredni registar i pokrene „otkup” u selu i okolini. Alal mu takva firma, ali dinar po dinar, neka kaplje.

Sumnjam da je i zabeleženo upozorenje prof. dr M. Viteza na završnom skupu javne rasprave u Zadružnom savezu Srbije 2015. godine, pred donošenje zakona, kad je kazao da se treba poslužiti primerom Zakona o privrednim zadrugama iz 1937. godine, „tog remek-dela zadružnog zakonodavstva”. Zakon nije zaštitio primenu zadružnih principa koji imaju međunarodnu kodifikaciju i garantuju interese zadružnog članstva. Zadruge ne sarađuju međusobno, nema krupne zadružne ponude ni zadružnih poslovnih sistema koji bi zadrugarima vraćali stečeni profit. Inferiorno su podređene krupnim firmama koje prisvajaju profit.

Zadruge se okupljaju jedino na „Miholjskim susretima”. To je svakako lepa manifestacija prikaza narodnog stvaralaštva, ali je paralelna s Takmičenjem sela Srbije i susretima sela, koje odavno neguje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije. (Bio sam desetak godina predsednik stručnog odbora te akcije, do izbora za sekretara Zadružnog saveza Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka, a posle mene, do sada, prof. dr Miladin Ševarlić.) Možda i nisu mnogo dve manifestacije, ali Srbija treba da se opredeli hoće li da ima samo zadruge, makar kakve, ili želi moderno i uspešno zadrugarstvo jednako evropskom, ali i dostojno primernom i bogatom srpskom zadružnom nasleđu koje bi dalo najveći doprinos ostvarivanju Nacionalnog programa za preporod sela. U Nacionalnom programu je jasno da je osnova preporoda sela moderna robna agrarna proizvodnja i proizvodni odnosi na zadružnoj osnovi, gde sve koristi prisvajaju organizovani proizvođači.

Krupnu robnu proizvodnju i zadružnu ponudu sve više će ostvarivati moderna gazdinstva kojima svojinski osnov ne mora biti (samo) dedovina. Takvim proizvođačima – stručnjacima nisu potrebni zadružni savezi ni kao ideološki centri, niti kao patrijaršije, nego moderne poslovne organizacije koje rade u korist zadružnog članstva.

Konačno, uz osećaj rezignacije, pitam se vredi li (javno) ovo govoriti. „Politika” je 21. jula 2017. objavila moj tekst „U zadrugama spas za malinare” – ništa se nije promenilo.

Branko Maričić,
član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, Beograd