Hoću pesmom da vam kažem

Sve izgleda da je tako, ali je obrnuto: tako realna, realnost savremenog života je nadrealna; tako, naizgled, racionalizovana, ona je neuračunljiva, ubedljivije nego ikad u istoriji, sumanuta! Opsednuta izobiljem, ekskluzivnošću, večnim životom, nauka se krivotvori, zloupotrebljava, komercijalizuje, lečenje se izobličava u biznis i trovanje, briga o zdravlju u bolest, naučnost u rableovsku opskurnost, duhovnost u otrovnu, neživotnu spiritualnost. Predmet ironičkog scensko-muzičkog komentara trupe Rote Fabrik iz Ciriha, i njihove predstave „Manjak prostora”, u režiji Krištofa Martalera, upravo je ova rableovska ujdurma, cinična pohvala ljudske gluposti u stilu i maniru Erazma Roterdamskog.

To što nedostaje, toga ima odviše, ali takav je čovek, njegov duh i telo, način mišljenja i veština življenja su takvi, kroz istoriju, i danas, još očiglednije! Nema stvari koju čovek nije zloupotrebio, pa i sebe samog, svoj duh i telo, svoja umna, fizička i fiziološka svojstva. Svega ima, testo života narasta, ali ovo parcelisano izobilje je početak postmodernističke, novopragmatičke bede! Kakav duh, kakav um, rekao bi Šekspir. I u Martalerovoj predstavi, u njegovom muzičko-scenskom pozorištu, veličina uma se otkriva u raspadanju, prevršavanju, krivotvorenju, izopačavanju. Rastu čovekove moći, komentariše reditelj, suprotstavljajući muzičku idilu, romansu, proznoj rugalici, ali nove moći, obogotvorenja duha, ili tela, povlače za sobom novi, otrovni donkihotizam, novo slepilo, bezumlje, filozofiju koja osnažuje i potcrtava staru ideju bekstva, odricanja, žrtvovanja života za nešto što je izvan, iznad, ili ispod ljudskog načina postojanja. Šta znači, šta predstavlja izobilje, materijalno, ili duhovno, ako je čovek sve neusmereniji, luđi i ugroženiji, ako sebi sve teže staje u glavu, a njegov život, taj jedan jedini, sve rizičniji, neizvesniji?

Kada je reč o politici imamo u vidu centar, i partije levo i desno od centra. U tradiciji i kulturi mišljenja je da, kada je o životu, duhovnosti, religiji i filozofiji reč, govorimo o ovom, zemaljskom životu i njegovim plodovima, i drugom, nebeskom carstvu, sa pogledom na baštu Bogova. Tako govorimo o pokretu nagore, uzletu i uznošenju, i pokretu nadole i unižavanju. Dvojimo duh i telo, favorizujemo jedno, ili drugo, ono ispod, ili ono iznad pojasa; pitamo se koliko duh, koliko prazni stomaci oblikuju istoriju.

Od kada je života, razvijamo i priču o bekstvu iz života, zatvaranju u kule od slonove kosti, ili ekskluzivne klinike, sanatorijume na vrhovima planina, bliže Bogu, na krajnjoj stanici uspinjače koja nas približava čisto duhovnom i božanskom. Nikada čovek, posve, nije pristao na sebe, i na razne načine je pokušavao da pobegne iz svoje kože. Montenjevu rečenicu, napisanu u drugoj polovini 16. veka, mogli bismo staviti u središte Martalerove britke, prodorne i atraktivne predstave – komentara koji vam, pesmicama kao refrenima loše filozofije života, govori jedno te isto: „Znati uživati kako valja u svom biću, znači postići apsolutno savršenstvo, poput božanskog. Mi tražimo drugu prirodu, jer se ne znamo služiti svojom, i iskačemo iz svoje kože, jer ne znamo šta ima u nama. Stoga nam sjajno pristaje da se penjemo na štule, ali i na štulama treba da idemo svojim nogama. A i na najvišem prestolju na svetu mi opet sedimo samo na svojoj stražnjici”.

Visoko su se propeli i uspeli bogati klijenti ravničarsko-planinskog sanatorija koji na sebe uzima ulogu čistilišta ljudskih duša, dana i poslova, dok, komercijalizuje novu nauku i medicinu kao novu opsenu. Ali leka ljudskosti, ljudskoj boljci, kao da nema! Navedeni Montenj se poziva na Plutarha čiji stav predstava „Manjak prostora” strasno zagovara: „Bog si samo utoliko ukoliko uviđaš da si čovek”. Možete ovu filozofiju ljudskog načina postojanja varirati, što ova predstava i čini, na razne načine, ali nećete otići dalje od duše kao tela, ni od materije kao duše.

Ako su stare duhovne magle rasterane, ispod neopragmatičke veštine življenja cveta prikrivena, razornija iracionalnost koju teže otkrivamo i kontrolišemo. „Manjak prostora” je metafora odumiranja, zatiranja, nedostajanja životnosti u razrastajućem carstvu opsena i sterilnosti. Čega sve ima preko mere, ali je ono do čega nam je prevashodno stalo, sam život, duboko nepravedan, ugrožen, sabijen u specijalizovane, sterilne, umobolne sabirne centre u kojima se, skupim tretmanima i metodama, život kupuje!

Život u ovakvoj filozofiji života, koju Martalerova predstava izvrgava kritici i muzičkoj rugalici, više nije prirodan! Odsečan je iz korena, od prirode, koja se, tako napadnuta i osporena, suprotstavlja ljudskom! Nije život što i poljem proći; u Martalerovoj predstavi to je klizavi put, i dugo putovanje kroz noć, od široke do uske, tesne, ispoštene duše, ili tela. Varke, velike obmane, i loša proročanstva se najčešće ostvaruju! Umni čovek koji odavno nije mera stvari, prešao je, prekoračio mnoge granice, ali ga bolesna volja za bezgraničnim sapinje, ograničava, unakažava. Kome sve nismo podvalili da bismo se našli pred kafkijanskim zidom, šalterom sa koga na sva pitanja dobijamo isti odgovor!

Razumeli smo, a tako kaže i naš pesnik Moma Nastasijević: loveći druge, ulovili smo sebe. Usred globalnog sveta podigli smo sebi prostranu, ekskluzivnu, skupu tamnicu. Zidovi i kada su kineski, ili indijski, porodična i druga gnezda, i sa stotinama unikatnih soba, nisu dovoljno odmaknuti, ni dovoljno široki, ni dovoljno prostrani i visoki, i ne prestaju da prizivaju neprijatelja, i nevolje, kao što okovana vrata prizivaju lopova, obijača.

Lucidna, kompetentna, duhovita predstava.