Хоћу песмом да вам кажем

Све изгледа да је тако, али је обрнуто: тако реална, реалност савременог живота је надреална; тако, наизглед, рационализована, она је неурачунљива, убедљивије него икад у историји, суманута! Опседнута изобиљем, ексклузивношћу, вечним животом, наука се кривотвори, злоупотребљава, комерцијализује, лечење се изобличава у бизнис и тровање, брига о здрављу у болест, научност у раблеовску опскурност, духовност у отровну, неживотну спиритуалност. Предмет ироничког сценско-музичког коментара трупе Rote Fabrik из Цириха, и њихове представе „Мањак простора”, у режији Криштофа Марталера, управо је ова раблеовска ујдурма, цинична похвала људске глупости у стилу и маниру Еразма Ротердамског.

То што недостаје, тога има одвише, али такав је човек, његов дух и тело, начин мишљења и вештина живљења су такви, кроз историју, и данас, још очигледније! Нема ствари коју човек није злоупотребио, па и себе самог, свој дух и тело, своја умна, физичка и физиолошка својства. Свега има, тесто живота нараста, али ово парцелисано изобиље је почетак постмодернистичке, новопрагматичке беде! Какав дух, какав ум, рекао би Шекспир. И у Марталеровој представи, у његовом музичко-сценском позоришту, величина ума се открива у распадању, превршавању, кривотворењу, изопачавању. Расту човекове моћи, коментарише редитељ, супротстављајући музичку идилу, романсу, прозној ругалици, али нове моћи, обоготворења духа, или тела, повлаче за собом нови, отровни донкихотизам, ново слепило, безумље, филозофију која оснажује и потцртава стару идеју бекства, одрицања, жртвовања живота за нешто што је изван, изнад, или испод људског начина постојања. Шта значи, шта представља изобиље, материјално, или духовно, ако је човек све неусмеренији, луђи и угроженији, ако себи све теже стаје у главу, а његов живот, тај један једини, све ризичнији, неизвеснији?

Када је реч о политици имамо у виду центар, и партије лево и десно од центра. У традицији и култури мишљења је да, када је о животу, духовности, религији и филозофији реч, говоримо о овом, земаљском животу и његовим плодовима, и другом, небеском царству, са погледом на башту Богова. Тако говоримо о покрету нагоре, узлету и узношењу, и покрету надоле и унижавању. Двојимо дух и тело, фаворизујемо једно, или друго, оно испод, или оно изнад појаса; питамо се колико дух, колико празни стомаци обликују историју.

Од када је живота, развијамо и причу о бекству из живота, затварању у куле од слонове кости, или ексклузивне клинике, санаторијуме на врховима планина, ближе Богу, на крајњој станици успињаче која нас приближава чисто духовном и божанском. Никада човек, посве, није пристао на себе, и на разне начине је покушавао да побегне из своје коже. Монтењеву реченицу, написану у другој половини 16. века, могли бисмо ставити у средиште Марталерове бритке, продорне и атрактивне представе – коментара који вам, песмицама као рефренима лоше филозофије живота, говори једно те исто: „Знати уживати како ваља у свом бићу, значи постићи апсолутно савршенство, попут божанског. Ми тражимо другу природу, јер се не знамо служити својом, и искачемо из своје коже, јер не знамо шта има у нама. Стога нам сјајно пристаје да се пењемо на штуле, али и на штулама треба да идемо својим ногама. А и на највишем престољу на свету ми опет седимо само на својој стражњици”.

Високо су се пропели и успели богати клијенти равничарско-планинског санаторија који на себе узима улогу чистилишта људских душа, дана и послова, док, комерцијализује нову науку и медицину као нову опсену. Али лека људскости, људској бољци, као да нема! Наведени Монтењ се позива на Плутарха чији став представа „Мањак простора” страсно заговара: „Бог си само утолико уколико увиђаш да си човек”. Можете ову филозофију људског начина постојања варирати, што ова представа и чини, на разне начине, али нећете отићи даље од душе као тела, ни од материје као душе.

Ако су старе духовне магле растеране, испод неопрагматичке вештине живљења цвета прикривена, разорнија ирационалност коју теже откривамо и контролишемо. „Мањак простора” је метафора одумирања, затирања, недостајања животности у разрастајућем царству опсена и стерилности. Чега све има преко мере, али је оно до чега нам је превасходно стало, сам живот, дубоко неправедан, угрожен, сабијен у специјализоване, стерилне, умоболне сабирне центре у којима се, скупим третманима и методама, живот купује!

Живот у оваквој филозофији живота, коју Марталерова представа извргава критици и музичкој ругалици, више није природан! Одсечан је из корена, од природе, која се, тако нападнута и оспорена, супротставља људском! Није живот што и пољем проћи; у Марталеровој представи то је клизави пут, и дуго путовање кроз ноћ, од широке до уске, тесне, испоштене душе, или тела. Варке, велике обмане, и лоша пророчанства се најчешће остварују! Умни човек који одавно није мера ствари, прешао је, прекорачио многе границе, али га болесна воља за безграничним сапиње, ограничава, унакажава. Коме све нисмо подвалили да бисмо се нашли пред кафкијанским зидом, шалтером са кога на сва питања добијамо исти одговор!

Разумели смо, а тако каже и наш песник Мома Настасијевић: ловећи друге, уловили смо себе. Усред глобалног света подигли смо себи пространу, ексклузивну, скупу тамницу. Зидови и када су кинески, или индијски, породична и друга гнезда, и са стотинама уникатних соба, нису довољно одмакнути, ни довољно широки, ни довољно пространи и високи, и не престају да призивају непријатеља, и невоље, као што окована врата призивају лопова, обијача.

Луцидна, компетентна, духовита представа.