Zapadnjačka lirika o kosovskom misteriju

Vidovdanska groznica 1989. godine drmala je i mnoge uticajne svetske medije. Šestovekovni jubilej Kosovskog boja, zbog najavljenog nastupa Slobodana Miloševića na Gazimestanu, očekivane milionske mase Srba iz Jugoslavije i inostranstva, samo tri meseca posle krvavih demonstracija Albanaca u kojima su poginula 22 demonstranta i dva policajca, uslovio je da i reporteri zapadnjačke štampe, radija i novinskih agencija izveštavaju pod temperaturom.

Uoči proslave, londonski „Indipendent” (26. avgust) donosi izveštaj pod naslovom „Milion Srba sprema se na Kosovo”. Sutradan agencija „Frans pres” donosi istu brojčanu procenu, a dopisnik „Glasa Amerike” (26. jun) Džulijan Negele diže letvicu na „oko dva miliona Srba”.

Britanski „Gardijan” (26. avgust) podseća da je na 525. godišnjicu Kosovske bitke Srbin Gavrilo Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika, „što je dovelo do Prvog svetskog rata”.

Američka agencija UPI (28. jun) locira Gazimestan: nadomak Prištine, 190 milja (305 kilometara) južno od Beograda.

Zagrebački nedeljnik „Danas” (4. jul) tvrdi da je na Gazimestanu, pre uobičajenog vremena žetve i pre proslave, požnjeveno 35 hektara pšenice.

„Rojter” (26. avgust) najavljuje dolazak šest hiljada autobusa i vanrednih vozova, „Frans pres” (28. jun) izveštava da je stiglo sedam hiljada autobusa i 40 hiljada automobila, a istu brojku objavljuje i berlinski „Tagescajtung” (29. jun).  

Proslavu kosovske godišnjice zapadni mediji analiziraju i u kontekstu previranja među republičkim oligarhijama u SFRJ.

Komentator bonskog „Velta” (22. jun) Karl Gustav Štrem , „Frans pres” (27. jun) i „Figaro” (29. jun) vrte se na vokabularu Kominternine srbofobije. Zbog Miloševićevog trijumfa od 28. marta te godine, kada su, amandmanima na Ustav SR Srbije, ukinute „državotvorne” kompetencije „srpskih” pokrajina, a naročito pravo pokrajinskog veta na izmene republičkog ustava, oba medija naročito naglašavaju „strah od srpskog hegemonizma” kod „Albanaca, Slovenaca i Hrvata”.

S druge strane, londonski „Ekonomist” (1. jul), piše: „Ponovo uspostavivši srpsku dominaciju nad Kosovom, Milošević je osvojio simpatije svojih sunarodnika Srba. Ostali deo Jugoslavije sada kuje zaveru protiv njega.”

Pariski nedeljnik „Poen”, u prvom postvidovdanskom broju, pod naslovom „Srbija: snaga jednog mita”, gađa u centar srpskog resantimana: „Proslava tog mita (kosovskog) bila je utoliko bleštavija jer je Srbija, podsticana od lidera Slobodana Miloševića, ove godine uspela da izađe iz inferiornog položaja u kojem ju je držao Titov režim 40 godina, prema formuli: što slabija Srbija, jača Jugoslavija. Za sve učesnike, ta iznenadna renesansa, obavljena precizno, počevši od kosovskog pitanja, bila je najuzbudljivija potvrda snage misterije mita koji već šest vekova određuje sudbinu Srbije.”

Dubinskim i mističnim značenjskim sadržajima Kosovskog mita (eposa, zaveta, misterija, legende, kulta) impresionirana je Jasmina Kuzmanović („Danas”, 6. jun):

– Sačuvan usmenom kronikom koja nije prekinuta sve do novijeg vremena, kosovski epski ciklus ostao je živo mjesto nacionalne baštine s referentnom vrijednošću možda bez presedana u evropskoj književnoj povijesti. U popularnoj svijesti, kosovska bitka jest kosovski ciklus. Kraći od Nibelunga, mlađi od El Sida, kosovski mit udara po glavi kao maljem, jer ima više teških mjesta od Ilijade: kod Homera su strateški akcentirani Andromahino i Ahilejevo žalovanje zbog smrti Hektora i Patrokla; u kosovskom epu nižu se samo smrti i tragedije... Američki filolog Milton Pari otkriva, na temelju stalnih epiteta i formula, u kosovskom epu modus nastanka starogrčkih epova.

Visokom, lirskom, na momente patetičnom intonacijom u tumačenje kosovske legende uključila se i zapadnoevropska štampa.

Tršćanski „Pikolo” (29. jun): „Nama je teško da shvatimo kako je ova blaga zemlja puna badema i potočića krajnji san svakog Srbina, čvrsto jezgro njegove hrišćanske vere, mitsko mesto njegovog raspeća, teško nam je da shvatimo da je Kosovo, zapravo, izgubljeno, islamizovano srce jedne hrišćanske nacije. Drugi Jerusalim.”

Uoči Vidovdana, ushićenom talijanskom izveštaču, Paolu Rumizu, priključuje se i Nemac Karl Buhala: „U proleće, cveta na Kosovu Polju kao krv crveno cveće. To je jedna vrsta ruže, koja se u narodu zove kosovski božur. Deca duž puta prodaju bukete tog cveća. Legenda kaže da boja ovog cveta potiče od krvi srpskih junaka koji su na Vidovdan 1389. godine poginuli na Kosovu Polju u borbi protiv Turaka” („Zidojče cajtung”, 26. jun).

„Poen” (2. jul) ističe da su Srbi „proslavili veliki mit sopstvenog identiteta koji im je omogućio da prežive”, da je boj na Kosovu Polju „sinonim golgote nacije: slobodan odlazak u smrt u ime vere, časti i poštenja, kao zalog ponovnog rađanja i večitosti” i da je „ta žrtva držala budnom nacionalnu svest za vreme turske okupacije, a u prošlom veku inspirisala pobedonosni ustanak”.

Slom srpske države na Kosovu Polju torinska „Stampa” (27. jun) ocenjuje kao „jedan od najtragičnijih događaja u istoriji Evrope”, a Bi-Bi-Si (29. jun) da je Srbija tada bila „predstraža evropske civilizacije, kulture i umetnosti”.

Veliki srpski jubilej, u svom specijalnom ilustrovanom prilogu, obeležio je londonski „Indipendent”” (24. jun). Tu je objavljena i poduža reportaža Ričarda Vesta koja se završava pričom o Gračanici za koju autor kaže da je „jedna od najlepših crkava koju je ikada video”.

– Iz razgovora sa jednom kaluđericom, po prvi put mi je došlo do svesti da, tokom sedam vekova svog postojanja kao crkve i hrišćanske zajednice, Gračanica nikad nije pretrpela više oštećenja i poniženja kao pod komunistima posle 1945. godine – piše Vest.

(U sledećem nedeljnom broju: Crvene petokrake i žuti krstovi)