Kad je nastavnike sramota što rade u školi

Ovdašnje obrazovanje „zaključnu” ocenu trojku dobilo je od prosvetnih radnika učesnika Istraživanja o stavovima nastavnika i direktora škola prema obrazovnom sistemu u Srbiji. U ovoj studiji kvalitet našeg školstva nijedan zaposleni nije vrednovao peticom, jedinica je bilo. U ispitivanju su učestvovali prosvetni radnici iz Beograda, Čačka, Kikinde, Novog Pazara, Šapca, Sečnja, Niša, Kraljeva, Leskovca, Zrenjanina i Subotice, različitog inicijalnog obrazovanja i iskustva, koji rade u osnovnim i srednjim školama, gradskim i seoskim, redovnim i specijalnim.

Prema komentarima koje su navodili uz ocene, naše obrazovanje je degradirano, izgubilo smisao, zastarelo, takvo da deca ne stiču funkcionalna znanja, bez ujednačenih kriterijuma, urušeno i devastirano. Zaposleni u školama ističu i brojne nerešene probleme u našem školstvu – vršnjačko nasilje, nemotivisanost i učenika i nastavnika, lošu saradnju s roditeljima đaka. Napominju da je gradivo preobimno i neprilagođeno uzrastu, da su učenici pasivni (jedan nastavnik je čak rekao – anestezirani). Iskazi nastavnika iz ove studije svedoče da neki rade rutinski, kao u fabrici, a neke je sramota što rade u školi.

Ovi značajni pokazatelji deo su rezultata istraživanja koje je ove godine realizovala Nacionalna asocijacija roditelja i nastavnika Srbije (NARNS) u nameri da se iz ugla praktičara iz učionica i rukovodilaca škola sagleda obrazovni sistem. U analizi je dato i poređenje s nalazima prethodne studije koju je na istu temu NARNS uradio lane, ali su u fokus grupama ispitivani roditelji učenika.

− Prvo, kao istraživaču bilo mi je iznenađujuće teško da iznova čitam transkripte sa fokus grupa da bih uradila analizu prikupljenih podataka. Naime, kada pročitate izveštaje iz oba istraživanja – i sa roditeljima i sa nastavnicima i direktorima, prva reakcija je da oni ne govore mnogo toga novog, da smo sve to negde već znali. Ali kada se suočite sa svim njihovim iskazima, odjednom ne možete da se ne osećate loše. Pre svega zbog toga što je veoma jasno koliko su u školi svi nesrećni – i deca i nastavnici i roditelji. Drugi moj snažan utisak, iz ugla istraživača, odnosi se na to koliko su i roditelji i nastavnici bili željni da govore, zahvalni što ih neko pita i sa interesovanjem sluša. Nažalost, oni imaju veoma malo prilike da govore o problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju, a imaju mnogo toga da kažu – dočarava za „Politiku” dr Nevena Buđevac, profesor Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, autor ovog istraživanja.

Deo direktora u ovoj studiji ukazao je na „sve lošiji nastavnički kadar koji radi u školama usled toga što brojni, a posebno kvalitetni nastavnici odlaze iz škola da bi radili u privredi, gde su uslovi rada i zarade bolji i još važnije – gde se ne osećaju poniženo”. Više direktora navodi da su primetili „tihi štrajk nastavnika” u školama, što znači da se manje trude i više otaljavaju svoj posao.

− U situaciji u kojoj postoje brojni nagomilani problemi u obrazovanju, a istovremeno veoma malo ili nimalo sluha da se o tim problemima razgovara i oni rešavaju, iz škola odlazi veliki broj nastavnika tražeći bilo kakve druge poslove. Istovremeno, nastavnici koji ostaju u školama su sve manje motivisani i sve manje truda ulažu u rad sa učenicima. O tome su direktori govorili, označavajući ovu pojavu „tihim štrajkom” u situaciji u kojoj svi „preživljavaju” školu. Suštinski, možemo da kažemo da imamo ozbiljnu krizu kad je reč o kvalitetu obrazovanja u našim školama, koja zahteva ozbiljan i dugoročan pristup kako bi se situacija popravila. Ostajemo bez nastavnika, a novih je sve manje jer mladi nisu zainteresovani da se školuju za nastavnike i rade u ovakvim uslovima. Teško da možemo da očekujemo da imamo kvalitetnu nastavu u takvim okolnostima. Deo nastavnika, uprkos svemu, radi sjajan posao u školama, ali sistem ne može da počiva na pojedinačnom entuzijazmu, a naš sistem već predugo opstaje upravo zahvaljujući pojedincima, dok u sistemu ima sve manje – sistema – objašnjava dr Buđevac.

Nastavnici su u istraživanju najčešće isticali da je gradivo preobimno i da su deca previše opterećena. Žalili su se na odeljenja s prevelikim brojem učenika. Navodili da su rastrzani između želje da svima pruže ono što im treba i nemogućnosti da to učine imajući u vidu dijapazon učenika kojima predaju (deca s razvojnim smetnjama, iz marginalizovanih grupa, nadarena, prosečnih sposobnosti). Praktičari iz učionica potvrđuju i da se uči za ocenu – ne za znanje, pri čemu znanje nije u skladu s ocenama, gradivo je sve složenije dok su kriterijumi ocenjivanja sve niži. „Škola i školsko znanje za đake su dva koloseka koja se nigde ne dodiruju”, kako je to ilustrovala jedna učiteljica.

Prosvetni radnici, pokazuje ova studija, ne uspevaju da sa učenicima na kvalitetan način prođu kroz predviđeno gradivo, dok su istovremeno pod pritiskom da to urade. Otuda, kako priznaju, ima nastavnika koji formalno upisuju časove koje ne održe, a za to vreme dodatno đacima objašnjavaju lekcije odranije koje učenici nisu uspeli da savladaju. Na taj način, kažu, izbegavaju opomene inspekcije. Neki nastavnici odlučili su da ne rade tako, već da realno upisuju časove zato što, kako su rekli, ne žele da doprinose pogrešnoj slici da je moguće ostvariti zadati plan rada.

− Škola je zastarela i nije u skladu sa potrebama učenika (ni nastavnika), u njoj se ni učenici ni nastavnici ne osećaju dobro. Učenici ne dobijaju znanja koja su im korisna, već izlaze iz škola bez osnovnih funkcionalnih znanja, uprkos godinama koje tamo provode. Nastavnici su rastrzani između pokušaja da ispune zahteve koje i sami ocenjuju kao neodgovarajuće, brojnih pritisaka koje trpe i toga da učenike održe u obrazovnom procesu. Ipak, u sistemu koji ima toliko nagomilanih problema i u društvu koje obrazovanje suštinski ne vrednuje, veoma je teško održavati učenike motivisanim da uče, a i nastavnici, kao što vidimo, gube motivaciju. Kada se sve ovo uzme u obzir, ne čude niske ocene koje obrazovanju daju naši sagovornici. Naime, oni koji su najupućeniji u situaciju u školama – nastavnici i direktori škola, najsvesniji su i svih problema koji postoje, usled čega su i ocene koje daju niže nego što bismo želeli. Sve što su nam rekli zapravo je obrazloženje tih niskih ocena – zaključuje dr Buđevac.