Od sto sedam ostao je jedan

Pula – Kako je to fina intelektualna tvorevina i vizuelno moćan filmski jezik s kojim autorka Dubravka Turić izdiže svoje debitantske „Tragove” u sferu poželjnog arthaus filma.

 Montažerka po obrazovanju i dugogodišnjem filmskom delovanju, Turićeva je do sada kao reditelj potpisala i nekoliko u Evropi predstavljenih i pohvaljenih kratkih filmova. Film „Tragovi” važi za njen debi u formi dugog metra u kojoj se sada i dokazala, pričajući nam povremeno mističnu priču o poslednjem članu nekada velike porodice (od 107 ostao je samo jedan) – o antropološkinji Ani (u izvrsnom tumačenju Marije Škaričić) čije se temeljno istraživanje drevnih pogrebnih spomen-obeležja u velebitskom kršu prepliće sa ličnim osećajem izgubljenosti i samoće. Što dublje ulazi u istraživanje „mirila” i stećaka, to više nailazi na tragove svojih predaka i korena, ali i na putokaze do izlaza iz sopstvenih trauma.

 Film Turićeve, u čijem je nastanku s koproducentske strane učestvovala i Srbija preko producenata Marije i Milana Stojanovića („Corona Film”), nije lakog sadržaja – introspektivan je i razmišlja se u njemu i o smrti, ali slojevitost značenja mami gledaoca u aktivan mentalni angažman koji prija. I prija dovitljivost Dubravke Turić s kojom je kreirala i upotrebila navodno stare televizijsko-reportažne snimke sa terena na kojima su zabeleženi rituali „osmaranja mrtvaca” s početka 20. veka, koje su sprovodili članovi ožalošćenih velebitskih porodica, i navodne televizijske priloge o staroslovenskim nadgrobnim simbolima na kamenu. Hrabro sproveden, napet i intelektualno izdašan film koji zavređuje veću pažnju.

Iza komično dramskog filma „Garbura” Josipa Žuvana, kao srpski koproducent stoji Nikolina Vučetić Zečević („Biberče prodakšens”), koja je dobro procenila da je ovo debitantsko filmsko delo vredno podrške. Reč je o filmu o odrastanju, ili tačnije – o kraju lepog i bezbrižnog detinjstva i slobode neograničene obrascima ponašanja odraslih iz porodice. Dvanaestogodišnjaci Nikola i Antonio najbolji su prijatelji, žive u susednim kućama, zabavljaju se paljenjem garbura, neke vrste preteče današnjih petardi, i sve te gluposti snimaju za „Jutjub” nadajući se milionskim pregledima. Oni su članovi zavađenih porodica koje se protive njihovom prijateljstvu (davne svađe oko seoskog puta), a ta tiha netrpeljivost eskaliraće tokom praznika i preliti se na odnos dva mala prijatelja. Žuvan koristi takozvanu perspektivu deteta u pričanju ove čvrsto skrojene priče u kojoj ima mesta i za kritiku (zlo)upotrebe mobilnih telefona koji dovode do razdora i unutar i izvan porodice. Dramska napetost raste postepeno i dobro tempirano što sve čini „Garburu” poželjnim filmom u bioskopskim dvoranama. U likovima roditelja jednog od dva dečaka su i naši glumci Ljubomir Bandović i Marija Škaričić...

I film „Samo kad se smijem” Vanje Juranić, rađen je u koprodukciji sa srpskom kućom „Biberče prodakšens” Nikoline Vučetić Zečević. Sama filmska priča inspirisana je novinskim člancima iz crne hronike i tiče se posledica nasilja u porodici. Glavna junakinja dvadesetosmogodišnja Tina (Tihana Lazović), čiju majku glumi naša Jasna Đuričić, živi u naizgled idiličnom braku u gradu na jadranskoj obali. Ona je domaćica koja brine o šestogodišnjoj kćerki, dok njen suprug zarađuje za porodicu. I sve dok je tako čini se da je dobro, sve do trenutka dok Tina ne poželi da se vrati na, zbog trudnoće napušten fakultet i završi studije. Naizgled prvobitna suprugova podrška polako se pretvara u negodovanje, sabotaže i svađe i sve tako dok to ne eskalira u teško fizičko nasilje.

 Juranićeva otvara ovim filmom do sada ( pa i sada) duboko skrivanu temu nasilja nad ženama i čini to delikatno, možda ne i dovoljno rediteljski hrabro. Dragocena je njena sugestija da često ne treba ni da izađemo iz sopstvene kuće da bismo upoznali nasilje i zato se njen „Samo kad se smijem” s pažnjom gleda, u temu se uranja postepeno i emotivno se ostaje uz film do samog kraja...

 U programu hrvatskih manjinskih koprodukcija našao se i film „Da li ste videli ovu ženu” Dušana Zorića i Matije Gluščevića, i „Dosije Labudović: Nesvrstani” Mile Turajlić. U programu „Vremeplov” veliku pažnju publike izazvali su filmovi „Mala Neda” Srđana Karanovića (snimatelj Predrag Pega Popović) – kratki film koji svedoči o eksplozivnom zvezdanom glumačkom početku Nede Arnerić (u Puli je uvek proslavljala svoj rođendan 15. jula), kao i dokumentarac „Zima jednog proleća” Milana Nikodijevića, u kojem je fotografija mrtvog Jana Palaha, što je kao student kamere u Pragu snimio naš proslavljeni snimatelj i profesor Predrag Pega Popović, pokretač priče o cenzuri i autocenzuri tokom Praškog proleća i vojne intervencije SSSR u Čehoslovačkoj 1968, o čemu govore i naši pripadnici filmske „češke škole”. U „Vremeplovu” se prikazuje i „Leptirica” Đorđa Kadijevića, dok su svetske premijere u Puli imali filmovi „Pored tebe” Stevana Filipovića (program Greater Adria) i „Indigo kristal” Luke Mihailovića (program Popularna Pula)...