Од сто седам остао је један

Пула – Како је то фина интелектуална творевина и визуелно моћан филмски језик с којим ауторка Дубравка Турић издиже своје дебитантске „Трагове” у сферу пожељног артхаус филма.

 Монтажерка по образовању и дугогодишњем филмском деловању, Турићева је до сада као редитељ потписала и неколико у Европи представљених и похваљених кратких филмова. Филм „Трагови” важи за њен деби у форми дугог метра у којој се сада и доказала, причајући нам повремено мистичну причу о последњем члану некада велике породице (од 107 остао је само један) – о антрополошкињи Ани (у изврсном тумачењу Марије Шкаричић) чије се темељно истраживање древних погребних спомен-обележја у велебитском кршу преплиће са личним осећајем изгубљености и самоће. Што дубље улази у истраживање „мирила” и стећака, то више наилази на трагове својих предака и корена, али и на путоказе до излаза из сопствених траума.

 Филм Турићеве, у чијем је настанку с копродуцентске стране учествовала и Србија преко продуцената Марије и Милана Стојановића („Corona Film”), није лаког садржаја – интроспективан је и размишља се у њему и о смрти, али слојевитост значења мами гледаоца у активан ментални ангажман који прија. И прија довитљивост Дубравке Турић с којом је креирала и употребила наводно старе телевизијско-репортажне снимке са терена на којима су забележени ритуали „осмарања мртваца” с почетка 20. века, које су спроводили чланови ожалошћених велебитских породица, и наводне телевизијске прилоге о старословенским надгробним симболима на камену. Храбро спроведен, напет и интелектуално издашан филм који завређује већу пажњу.

Иза комично драмског филма „Гарбура” Јосипа Жувана, као српски копродуцент стоји Николина Вучетић Зечевић („Биберче продакшенс”), која је добро проценила да је ово дебитантско филмско дело вредно подршке. Реч је о филму о одрастању, или тачније – о крају лепог и безбрижног детињства и слободе неограничене обрасцима понашања одраслих из породице. Дванаестогодишњаци Никола и Антонио најбољи су пријатељи, живе у суседним кућама, забављају се паљењем гарбура, неке врсте претече данашњих петарди, и све те глупости снимају за „Јутјуб” надајући се милионским прегледима. Они су чланови завађених породица које се противе њиховом пријатељству (давне свађе око сеоског пута), а та тиха нетрпељивост ескалираће током празника и прелити се на однос два мала пријатеља. Жуван користи такозвану перспективу детета у причању ове чврсто скројене приче у којој има места и за критику (зло)употребе мобилних телефона који доводе до раздора и унутар и изван породице. Драмска напетост расте постепено и добро темпирано што све чини „Гарбуру” пожељним филмом у биоскопским дворанама. У ликовима родитеља једног од два дечака су и наши глумци Љубомир Бандовић и Марија Шкаричић...

И филм „Само кад се смијем” Вање Јуранић, рађен је у копродукцији са српском кућом „Биберче продакшенс” Николине Вучетић Зечевић. Сама филмска прича инспирисана је новинским чланцима из црне хронике и тиче се последица насиља у породици. Главна јунакиња двадесетосмогодишња Тина (Тихана Лазовић), чију мајку глуми наша Јасна Ђуричић, живи у наизглед идиличном браку у граду на јадранској обали. Она је домаћица која брине о шестогодишњој кћерки, док њен супруг зарађује за породицу. И све док је тако чини се да је добро, све до тренутка док Тина не пожели да се врати на, због трудноће напуштен факултет и заврши студије. Наизглед првобитна супругова подршка полако се претвара у негодовање, саботаже и свађе и све тако док то не ескалира у тешко физичко насиље.

 Јуранићева отвара овим филмом до сада ( па и сада) дубоко скривану тему насиља над женама и чини то деликатно, можда не и довољно редитељски храбро. Драгоцена је њена сугестија да често не треба ни да изађемо из сопствене куће да бисмо упознали насиље и зато се њен „Само кад се смијем” с пажњом гледа, у тему се урања постепено и емотивно се остаје уз филм до самог краја...

 У програму хрватских мањинских копродукција нашао се и филм „Да ли сте видели ову жену” Душана Зорића и Матије Глушчевића, и „Досије Лабудовић: Несврстани” Миле Турајлић. У програму „Времеплов” велику пажњу публике изазвали су филмови „Мала Неда” Срђана Карановића (сниматељ Предраг Пега Поповић) – кратки филм који сведочи о експлозивном звезданом глумачком почетку Неде Арнерић (у Пули је увек прослављала свој рођендан 15. јула), као и документарац „Зима једног пролећа” Милана Никодијевића, у којем је фотографија мртвог Јана Палаха, што је као студент камере у Прагу снимио наш прослављени сниматељ и професор Предраг Пега Поповић, покретач приче о цензури и аутоцензури током Прашког пролећа и војне интервенције СССР у Чехословачкој 1968, о чему говоре и наши припадници филмске „чешке школе”. У „Времеплову” се приказује и „Лептирица” Ђорђа Кадијевића, док су светске премијере у Пули имали филмови „Поред тебе” Стевана Филиповића (програм Greater Adria) и „Индиго кристал” Луке Михаиловића (програм Популарна Пула)...