Politička agenda bez empatije

Prosta definicija koju čak i „Vikipedija” daje kaže da empatija podrazumeva sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava. Naravno, da bi ste mogli posedovati empatiju prema nekom najpre je potrebno da i sami imate u sebi neku emociju. Nisam siguran da su gospoda koja su preotela građanima protest to imala kada su krenuli u projekat „Srbija protiv nasilja”, jer baš danas na primeru formiranja Anketnog odbora se pokazuje da njima do patnji roditelja i nije baš mnogo stalo.

Njihova emocija, ona krajnje negativna, koja je odavno prešla granicu ka mržnji, usmerena je prema Aleksandru Vučiću. Biću dovoljno slobodan da napišem da su tragično nastradala deca u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, kao i njihovi u crno zavijeni roditelji, bili samo sredstvo da bi se ostvario politički cilj. On je bio rušenje Aleksandra Vučića i to je Marinika Tepić, nesuđena predsednica Anketnog odbora, i sama potvrdila kada je rekla: „Borićemo se da dokažemo da je sistem zakazao”. Dakle, Mariniku tragedija ne zanima, ne zanima je ni šta osećaju roditelji stradale dece, ona ima agendu koja podrazumeva dokazivanje da je sistem zakazao, a kada se to dokaže, sledi rušenje vlasti.

Kada su roditelji izrazili negodovanje zbog formiranja Anketnog odbora, bez blama je izjavila da niko nema tapiju na bol. Gle čuda, takvu monstruoznu izjavu nisu osudili tobožnji zaštitnici dečjih prava, NVO sektor, nazovi, nezavisni mediji… Naprotiv, oni nemilice danima optužuju roditelje i njihove advokate da su udbaši i da ih je vlast uzela pod svoje čim se protive anketnom odboru. Politički cilj, odnosno zadata agenda, izgleda prevazilaze bilo kakvu empatiju. Možete samo da mislite šta bi takvi radili da su kojim slučajem vlast i koliko bi njih bilo briga za bilo koga. Tada bi politički cilj bio očuvanje vlasti po svaku cenu, po cenu života i smrti bez trunke pokušaja da se protivnik shvati ili nešto od njega prihvati.

Glasao sam za formiranje tog Anketnog odbora, ne zato što sam zaista bio za njegovo formiranje, već da ne bi ispalo kako nećemo opoziciji da izađemo u susret. Znao sam od samog starta da im je jedini cilj politička zloupotreba istog, ali verovao sam u sebi da nešto ljudsko u njima postoji. Ipak, sada je sasvim jasno koliko sam bio u zabludi, kao i većina mojih kolega u SNS-u. Čak bih i tu sopstvenu zabludu nekako progutao, ali kada su se roditelji javili i zatražili da anketni odbor obustavi rad, više nije bilo nikakve dileme da se sa tim mora prekinuti. Uostalom, ko smo mi da se suprotstavljamo onima koji su tom tragedijom najviše pogođeni. Setite se da su na početku protesta ovi što danas nemilice pljuju po tim istim roditeljima govorili da oni sve rade za te roditelje, da razumeju njihovu patnju, da su puni empatije prema njima. Doduše, jedino što im nikada nisu dozvolili da govore na tom istom protestu, ali koga to još briga. Valjda im nije odgovaralo ono što roditelji misle.

Danas više nemaju razumevanje za roditelje. Smatraju da su oni u krivu što ne žele anketni odbor, pa ih mažu svim i svačim po društvenim mrežama i „nezavisnim” medijima. Princip koji su usvojili u političkoj borbi je klasičan makijavelistički, a to je da cilj opravdava sredstvo. Oni su odredili da milosti nema i da će sve što postoji primeniti samo da dođu do političkog cilja. Ponašanje im je kao kod predratnih komunista koji čekaju revoluciju za koju koliko god žrtava da padne, apsolutno je opravdano. Onog momenta kada se ista sprovede, oni će pomlatiti i pohapsiti onoga u koga god prst da upere.

Zato, kod njih empatija ne postoji. Postoje samo lažne suze, lažna zabrinutost, a sve je skopčano da se ostvari revolucija, odnosno krajnji politički cilj. Zato je anketni odbor trebalo da posluži za medijsku predstavu, a ne za bilo kakvo utvrđivanje istine. Glumci su se spremili, kamere su bile tu, režiseri pripravni kao zapete puške, no roditelji su sve pokvarili. Ukoliko zaista uspeju nekad da sprovedu revoluciju, nemam dilemu, zapamtiće to roditeljima. I osvetiti im se.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista